Како су вулкани осујетили апокалипсу

Иако се, оправдано, сматрају весницима уништења, изгледа да вулкани могу и да допринесу опстанку одређених облика живота тако што “изгладнелим” екосистемима обезбеђују елементарни угљеник.

Научници верују да се управо то догодило пре 252 милиона година, када се на Земљи догодило највеће масовно изумирање врста у историји.

На крају Перма (пре 290-245 милиона година) низ догађаја узроковао је смрт више од 90 одсто копнених и морских врста. Иако није познато како су се ствари тачно одвијале, као могући покретачи апокалипсе спомињу се вулканске ерупције, муњевите климатске промене, па чак и ванземаљски удари.

Најновија истраживања наводе на закључак да су вулкани можда делимично и ублажили штету коју су изазвали тако што су сићушним створењима која живе на дну мора, фораминиферама, остракодима и цевастим црвима, помогли да преживе.

Приликом вулканских ерупција избацује се велика кочина аеросола, од којих се неки годинама задржавају у ваздуху, пружајући заштиту од сунчеве светлости и хладећи површину планете. Многи од тих гасова, међутим, брзо доспевају на земљу или у океане.

Важан аеросол је угљени пепео, који разграђују и једу сићушне морске животиње. Када су научници анализирали делове стена из доба Перма у Вијетнаму, открили су угљени пепео помешан са љуштурама фораминифера. Анализирајући њихов елементарни састав, научници су открили јаке доказе да фораминифере за формирање љуштура заиста користе вулкански угљен-диоксид, а не калцијум-карбонат како се обично мисли.

Ерупције вулкана и емисије угљен-диоксида догађале су широм света током тог бурног периода. Уколико се открића из ове студије потврде још негде, онда је сасвим могуће да је вулкански угљен-диоксид, осим што је учествовао у уништавању планете, одиграо и значајну улогу у очувању ланаца исхране у подводном свету.

Извор: Блиц