Адам Шукало: За љепшу Српску!

Основна идеја Напредне Српске од њеног оснивања јесте да је пријеко потребно извршити обнову земље у културном, материјалном и вредносном смислу. Хтјели смо да политику искористимо као средство помагања људима, односно да вратимо јавне институције човјеку. Да власт буде сервис грађана, а не неки чудовишни Левијатан који користи грађане и црпи њихове ресурсе за сопствену сврху.

Предуслов сваке обнове и развоја земље, односно подизања животног стандарда грађана јесте стабилност институција. Нама је врло добро познато да у нестабилном окружењу није могуће очекивати стварање атмосфере која је погодна за рад, напредак, афирмативне пројекте.

Напротив, нестабилност институција генерише нестабилност друштва и грађана, људи су уплашени за своју елементарну егзистенцију, пензионери страхују за пензије, јавне институције су заузете не својим послом него позадинским играма и сплеткама да би људи у њима сачували своје привилегије. Цијели систем се не бави својим уставним и законским надлежностима, него сви покушавају да у том хаосу на што повољнијим позицијама дочекају расплет. А сами не чине ништа да се тај расплет оконча с исходом повољним по цијелу заједницу.

Због тога је Напредна Српска прво подржала избор господина Чубриловића за предсједника Народне скупштине РС, а потом и избор госпође Цвијановић на мјесто предсједнице Владе Републике Српске.

За господина Чубриловића смо гласали јер је то била, уосталом, и ствар елементарне политичке принципијелности: ми смо били у коалицији са Демократским народним савезом, те би било неодговорно и неконзистентно не подржати кандидата те партије. Што се избора нове владе тиче, то није била једноставна одлука. Ми у сваком случају нисмо били задовољни радом претходне владе, нисмо видјели да је она радила оно што бисмо ми радили да смо били на власти и било нам је јасно да грађани нису задовољни радом институција, просто зато јер је њихов животни стандард сваким даном све угроженији а влада није имала адекватне одговоре на ту чињеницу.

Ми смо подржали избор нове владе, стога, једино из разлога што смо сматрали да је мање зло имати какву-такву политичку и институционалну стабилност него ући у стање хроничне неспособности формирања власти и институција система, а што је и дан-данас случај кад је у питању формирање власти на нивоу Федерације БиХ и Савјета министара БиХ. При том, наш став је био да двије највеће странке у Републици Српској, СНСД и СДС, требају формирати заједно власт јер су најодговорније за стање у којем се Српска данас налази. С друге стране, те двије странке су створиле атмосферу нечувене подјеле у држави, друштву и међу грађанима, а у стању такве искључивости једноставно није могуће градити стабилност, кохезију и вршити обнову земље.

Ми смо препознали намјере оба политичка блока у Српској приликом процеса формирања власти. Опозиција није била спремна да преузме одговорност вођења Републике у условима катастрофалног економско-социјалног стања у земљи, и то је било очигледно. Њена тактика је била притисак на власт, њено даље изнуривање и чекање да она сама од себе постане потпуно немоћна и неупотребљива.

Позиција предвођена СНСД-ом, пак, није хтјела ништа да мјења, била је спремна да у случају да сама не формира власт до бескраја опструише формирање некакве другачије скупштинске већине, те да на тај начин цијело друштво стави у положај таоца у бесконачним политичким препуцавањима са опозицијом. Дакле, све је било спремно да у Српској данас имамо идентичну политичку ситуацију као у Федерацији БиХ и на нивоу централних органа.

Ми се са таквим ставовима оба политичка блока у Српској нисмо слагали и то смо јасно саопштили колегама из тих блокова. Наш принцип био је и остао инсистирање на стабилности система, деполитизацији јавне управе, односно умањењу политичких притисака на доношење регуларних управних, кадровских и извршних одлука, оздрављењу привредног сектора, умањењу пореских оптерећења, враћању правде и правичности у земљу, односно, најједноставније речено, брига о обичном човјеку. Ствар је у томе да наш обични човјек више не може да чека обичног политичара.

Обичан политичар у принципу тражи начин да нешто искомбинује, испетља, направи добар лични договор и не чини ништа до свог реизбора на позицију. А обичан човјек се сваки дан суочава са проблемом плаћања рачуна, школовањем и храњењем своје дјеце, непроналажењем посла, слабом здравственом заштитом. Тај обичан човјек је постао незаинтересован за политику, и то с разлогом, јер је политика одавно незаинтересована за њега.

Напредна Српска је зато своје тежиште политичког дјеловања ставила управо на човјека, грађанина. Јер, и ми сами смо обични људи, дјеца ове земље која су незадовољна путем којим она иде. Уз све негативне конотације наше одлуке да подржимо формирање власти у Српској, а наш став је био да нећемо бити препрека формирању било које већине у Народној скупштини РС, односно да ћемо подржати оне који су спремни да направе власт, ми никад нисмо тражили да учествујемо у тој власти тако што ћемо добити ову или ону позицију.

Напредна Српска није и неће трговати јавним предузећима, институцијама и другим позицијама. Наше чврсто опредјељење јесте да инсистирамо не на тим позицијама, него на идејама и политичким пројектима. Ту нећемо одступити и то смо практично демонстрирали својим досадашњим акцијама у парламенту и тек ћемо да покажемо да ми имамо своју визију, да ћемо предлагати законска рјешења и да ћемо подржати оно што сматрамо исправним било да такво нешто долази из позиције или опозиције.

С друге стране, чињеница је да оба политичка блока и даље покушавају да кроз вјештачки изазване подјеле међу грађанима чврсто држе монопол на политичке процесе. Оба политичка блока инсистирају на нестабилности, развој их не занима, него само мисле о томе како доћи и остати на власти. И водећа странка у земљи, СНСД, показује да сама у себи не успјева да обезбједи стабилност и визију, па тако готово свакодневно из ње долазе противрјечни политички сигнали који показују да та партија не зна управо шта жели.

Напредна Српска, логично, неће прихватити да учествује у било којем пројекту који није дефинисан и потпуно је јасно да ми не можемо вјеровати у владу у коју, примјера ради, не вјерује њена предсједница, баш као што нећемо чекати да све у Републици Српској оде дођавола па да се појављујемо ту као неки вајни спасиоци, а што је став опозиционих партија које су физички и ментално у Сарајеву и које тренутно уопште не занимају политички и други процеси у Републици Српској, него их само занима кадровска комбинаторика на нивоу Савјета министара БиХ.

Зато ће Напредна Српска почети разговоре са свим људима, организацијама и политичким субјектима који сматрају да је стање у земљи изузетно озбиљно, далеко озбиљније него што то водећи политички фактори виде, те да више нема времена за изнуривање грађана и земље политичким тактикама и манипулацијама. Републици Српској је потребан програм не за наредних 100 дана, него за наредних 20 година.

Ми морамо пустити наше најбоље, најпаметније, најобразованије и најчеститије људе да воде ову земљу, партијска књижица мора постати ствар од споредног значаја. Довели смо до бесмисла сами себе логиком да се и чистачицом у влади постаје на основу партијске легитимације. Нема развоја који се базира на трулим међустраначким споразумима о расподјели фотеља, једини здрав развој је онај који се темељи на оснажењу привреде, запошљавању младих људи који нам бјеже из земље, вођењу рачуна о одрживом пензионом и здравственом фонду, борби против криминала и корупције, односно јачању владавине права.

Сви они који препознају да су то праве и једине суштинске теме, сви они који не желе да прихвате досадашњи политички дискурс су добродошли што се нас тиче. Напредна Српска у разговорима који предстоје неће инсистирати на позицијама и фотељама, наш једини захтјев биће програм и имплементација програма обнове Републике Српске. Тај програм „Боље Српске“ јавности ће бити презентован у данима који слиједе и његова основна порука је да има наде. Није све изгубљено и може боље.

Пише: Адам Шукало