Грађани Српске дупло мање вриједе од грађана ФБиХ!

Накнада за душевну бол због смрти блиског сродника у ФБиХ 20.000, а у РС 10.000 КМ. У РС висина одштета по слободној процјени судија, док у ФБиХ постоје Критерији. Оваквом праксом профитирају  Осигуравајуће куће у Републици Српској.

Грађани Републике Српске, њихове руке, ноге и остали дијелови тијела, као и душевна бол вриједе дупло мање него грађана Федерације БиХ, скандалозни су резултати истраживање судских пресуда за накнаду нематеријалне штете које је урадио пословни портал ЦАПИТАЛ.ба.

Судови за смрт, трајни инвалидитет, претрпљени страх грађанима Републике Српске досуђују знатно мање новчане износе за нематеријалну штету, него што то чине судови у Федерацији БиХ.

Судијама у Српској је остављено на вољу да процјењују износ одштете, за разлику од ФБиХ чији је Врховни суд усвојио „Оријентационе критерије износа за утврђивање правичне новчане накнаде за нематеријалну штету“.

Пресуђујући по овим критеријумима судови у Федерацији БиХ за смртни случај блиском сроднику досуђују новчану одштету за душевну бол 20.000 КМ, а на примјер за смањење животне активности од 10 одсто 5.000 КМ. Судови у Републици Српској за смртни случај досуђују одштету од максимално 10.000 КМ, а за смањење животне активност двије хиљаде КМ мање него у ФбиХ.

„Не постоји основ по ком би грађанин Републике Српске био материјално мање вриједан грађанин од грађанина Федерације Босне и Херцеговине. Ко профитира са оваквим ставовима судова у Републици Српској? С обзиром да највише грађана изгуби живот или остане инвалид у саобраћајним несрећама, највише профитирају осигуравајућа друштва, која су осигурала или оштећене или штетнике од случаја настанка штете трећим лицима”, каже правник Дин Тешић.

Он је за ЦАПИТАЛ са правног становишта анализирао шокантну чињеницу да животи грађана у БиХ за судове немају исту вриједност.

Колико су грађани Босне и Херцеговине једнаки пред законом? Да ли уопште имају приближно једнака права и обавезе? Постоји ли дискриминација у Босни и Херцеговини и како утврдити дискриминацију? Којом методом? Које друштвене групе, органе и организације узети у обзир приликом истраживања, а и које облике дискриминације истражити?

Одговорити на постављена питања би био немогућ и неизводљив задатак.

У одређеном случају, или случајевима, дискриминација је толико очигледна да не треба провести истраживање како би се утврдило њено постојање, обим или интензитет. Она је јасно показала своје лице. Једнакости грађана, бар правној, држава и друштво које теже социјалном миру, морају посветити озбиљну пажњу. Држава Босна и Херцеговина заснована је на демократским начелима, а међу њима је основно начело владавине права. Јесте да је у питању држава која има специфичан облик уређења, (састоји од Федерације Босне и Херцеговине, Републике Српске и Брчко дистрикта, који је кондоминиум ентитета), али њени грађани су држављани, како Ентитета, тако и Босне и Херцеговине и тиме су носиоци истих основних људских права и слобода на подручју читаве Босне и Херцеговине. Основна права и слободе грађана Босне и Херцеговине нису загарантована само ентитетским уставима, већ и Уставом Босне и Херцеговине.

Дужност је свих органа, а нарочито судова у Босни и Херцеговини, да дјелују на томе да се закон примјењује подједнако на све грађана Босне и Херцеговине, независно о каквом је поступку ријеч, ако ништа, и због тог што је право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима загарантовано Уставом.

Питање које се већ дуже вријеме поставља пред одговорну правну мисао Босне и Херцеговине гласи: Да ли се различита судска пракса у истовјетним поступцима може сматрати слободом судијског увјерења или је у питању очигледно нарушавање права појединица? У ком случају нема мјесту слободи судијског увјерења, пошто та иста слобода нарушава основна права и слободе грађана?

У одређеним случајевима очигледно нема мјеста судијској слободној одлуци! Ма колико вриједна тековина цивилизације било слободно судијско увјерење (наспрам превазиђене строго формалне примјене норме), оно мора бити ограничено, како самим законом (процесним и материјалним), тако и ставовима виших судова.

Врховни суд Републике Српске са сједиштем у Бања Луци, као највиши суд у Републици, обезбјеђује јединствену примјену закона. Он у складу са Законом о судовима заузима начелне ставове ради усаглашавања судске праксе о питањима за која оцијени да су од значаја за једиствену примјену закона у Републици Српској. Шта ако по неком питању Врховни Суд Републике Српске није заузео начелан став; да ли би судови Републике Српске требали узети у обзир и ставове судова у Босне и Херцеговине приликом доношења одлука како би изједначили права грађана Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине? Ако узмемо у обзир Устав Босне и Херцеговине, и да је у питању једна држава, онда би требали! У пракси се то не чини! Не постоји основ по ком би грађанин Републике Српске био материјално мање вриједан грађанин од грађанина Федерације Босне и Херцеговине. Грађани Босне и Херцеговине морају бити исти пред законом.

Како не окарактерисати ставове судова у Републици Српској као нарушавање основних људских права грађана, јер се грађанима Републике Српске, као оштећеним странама, не досуђује на име нематеријалне штете, иста или приближно иста надокнада, која се досуђује грађанима Федерације Босне и Херцеговине?

Суд, као специјализована институција, носилац је посебне одговорности да штитити основне вриједности као што су правда, истина, слободе, достојанство човјека, толеранција. Због чега је онда (према судијском увјерењу) душевна бол због смањења животне активности грађанина Републике Српске, губитка блиског лица, мање вриједна од грађанина Федерације Босне и Херцеговине?

Судови Федерације Босне и Херцеговине и Брчко дистрикта су обавезни приликом доношења својих одлука да примјењују Орјентационе критерије износа за утврђивању висине правичне накнаде нематеријалне штете и истих се придржавају.

Ако упоредимо наведене висине правичне новчане надокнаде нематеријане штете, са надокнадама које судови досуђују у Републици Српској, долазимо до закључка да се дупло већа надокнада досуђује грађанима Федерације Босне и Херцеговине и Брчко дистрикта, неко грађанима Републике Српске! Због чега?

Извод из образложења пресуде

Основни суд у Приједору је 2012. године досудио мајци за губитак сина 9.000 КМ, супрузи за губитак брачног друга 7.000 КМ, малодобном дјетету које се налази на одгоју и издржавању код родитеља 10.000 КМ, пунољетном дјетету 10.000 КМ; да је за овај случај био надлежан један од судова Федерације Босне и Херцеговине примјеном Оријентационих критерија свим оштећенима би било досуђено по 20.000 КМ.

Окружни суд у Бања Луци, својом пресудом из 2014. године, на страни 4 образложења, утврдио је да за 10% умањене животне активности тужитељици припада надокнада штете у износу од 3.000,00 КМ; примјеном Орјентационих критерија оштећеној би било досуђено 5.000,00 КМ.

У другој пресуди из 2014. године, Окружни суд у Бања Луци, оштећеном на утврђених 27,5 % умањене животне активности досуђује 8.500,00 КМ и тиме потврђује првостепену пресуду Основног суда у Бања Луци; примјеном Оријентационих критерија оштећеном би било досуђено 13.750,00 КМ.

Који је основ по ком су грађани Републике Српске мање вриједни од грађана Федерације Босне и Херцеговине?

Надокнада нематеријалне штете представља сатисфакцију (задовољење) којом се ублажавају поремећаји у духовној (психичкој) сфери оштећеног. Она није цијена бола који се трпи и не представља супституцију имовинских вредности уместо личних добара, али је надокнада.

Ко профитира са оваквим ставовима судова? Штетници, или лица која умјесто штетника морају надокнадити штету, а то су претежно осигуравајућа друштва, која су осигурала или оштећене или штетнике од случаја настанка штете трећим лицима (нпр. обавезно осигурање од ауто одговорности.) !

Закључак

Што је прије могуће Врховни суд Републике Српске треба донијети критерије о утврђивању висине надокнаде штете по којима би поступали судови у Републици Српској узимајући у обзир постојеће Орјентационе критеријима износа за утврђивању висине правичне накнаде нематеријалне штете Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине.

У међувремену, док Врховни суд Републике Српске не донесе потребне критерије, судови у Републици Српској требали би приликом досуђења надокнаде нематеријалне штете грађанима Републике Српске, узимати у обзир висину надокнаде штете коју судови досуђују грађанима Федерације Босне и Херцеговине. Само на овај начин утврђивана надокнада, не би нарушавала основна људска права грађана Републике Српске.

Извор: Цапитал.ба