Иницијатива за повратак Васе Пелагића

Општина Пелагићево покренула је иницијативу за преношење посмртних остатака учитеља, публицисте, револуционара и народног љекара Васе Пелагића из Пожаревца у његово родно мјесто, које носи име по њему.

Начелник општине Пелагићево Симо Стакић рекао је Срни да је ова локална заједница, у сарадњи са Министарством рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске, упутила захтјев за пријем код градоначелника Пожаревца ради договора о преношењу посмртних остатака Васе Пелагића.

"То је наша морална и патриотска обавеза. То ће сигурно помоћи општини Пелагићево у културном и афирмативном смислу", рекао је Стакић.

Основна школа у Пелагићеву названа је по овом просветитељу.

Васо Пелагић рођен је 1838. године. Био је један од првих социјалиста Балкана у другој половини 19. вијека, велики револуционар, просвјетни радник и народни љекар.

Похађао је нижу гимназију, а потом и Богословију у Београду.

Пелагић је 1860. године постао учитељ српске основне школе у Брчком, гдје је основао српску читаоницу, једну од првих у Босни.

Одатле је преко Београда кренуо у Русију, гдје је на Московском универзитету слушао предавања из политичке медицине и историје медицине.

Након двије године боравка у Русији, вратио се у Бањалуку и постао је управник Српско православне богословије, која је била прва средња школа у Босни.

За школске потребе и ради ширења просвјете у народу штампао је 1867. године у Београду "Руковођу за српско-босанске, херцеговачке, старосрбијанске и македонске учитеље".

Примио је чин архимандрита да би заштитио Богословију у Бањалуци од реакционарних елемената све три вјере, којима се није допадао његов слободоуман школски програм.

Пелагић је 1869. прогнан у Малу Азију под оптужбом да критикује турски режим у Босни. Из прогонства се спасао 1871. године уз помоћ Русије и преко Цариграда се вратио у Србију.

Учествује у босанском устанку 1875. године и пише Програм права и друге меморандуме за босанске устанике.

Током осамдесетих година 19. вијека боравио је у Србији, али је, због ширења социјалистичких идеја, протјеран неколико пута у Румунију и Бугарску.

Због свог слободног става био је трн у оку режиму у Србији. Јавно је рашчињен, затваран у лудницу и послије осуђиван на затвор. Свој живот је окончао у пожаревачком затвору 25. јануара 1899. године.

Својим идејама објављеним у књигама, брошурама и новинским чланцима пуно је утицао на радничке и сељачке масе на просторима Србије, Хрватске, БиХ, Црне Горе и Бугарске.

Његово најпознатије дјело "Народни учитељ" и данас је остало најзначајнија књига из народне медицине објављена на простору бивше Југославије.