Овако се живи у Сјеверној Кореји

Жена која је осуђена на казну логора открила је какав је заиста животу у Сјеверној Кореји, како је голим рукама морала чистити тоалете те јести пацове у очајничком покушају да преживи.

Ји Хјун Парк провела је годину у једном од најозлоглашенијих логора у земљи. У логору је завршила зашто што је покушала да побјегне у Кину, али су је вратили и затворили.

Након што је успјела побјећи из логора и Сјеверне Кореје, она открива какав је заиста животу у овој држави:

"Заиста, толико је лоше да се то не може ријечима описати. Може се рећи да је цијела Сјеверна Кореја један велики затвор", каже она.

Она је додала да народ гладује те да више не могу пронаћи довољно пацова, змија нити дивљих биљака од којих би преживјели.

Ји Хјун је први пут покушала да напусти земљу током велике глади деведесетих година прошлог вијека. Процјењује се да је тада умрло негдје око четири милиона људи, иако је ријеч о цифри коју нико не може потврдити:"Највише људи умрло је између 1996. и 1998. године. Тада је било најгоре. Свугдје су били лешеви, највише на жељезничким платформама", присјећа се она.

Земљом је тада владао Ким Џон Ил, диктатор којег је наслиједио његов син Ким Џон Ун.

Ји Хјун присјећа се како је морала оставити оца на самрти јер је већ била платила човјеку да је прокријумчари заједно са сестром у Кину.

Међутим, када су кинеске власти откриле да је из Сјеверне Кореје, депортовали су је назад, а она је била осуђена на логор, јер је то једина казна због издаје земље.

Окарактерисали су је као "економског издајника" јер је побјегла због лоше економске ситуације, што је опет боље од квалификације "политички издајник". Послали су је у логор "Чонгјин", у провинцији Сонгпјонг.

"Радили смо напорније од животиња", присјећа се она:"Наш радни дан је почињао у 4.30, без доручка. Љети, када су дани дужи, на пољу бисмо радили до девет увече", каже она, додајући да су логорске чуваре морали да ословљавају са "учитељи".

Међутим, и када би их вратили у логор, ту није завршавао њихов дан:"Након што би нам дали да једемо, онда би морали да образложимо све шта смо тај дан урадили, да изрецитујемо принципе Комунистичке партије и научимо њихове пјесме. Тек око поноћи бисмо ишли у кревет", каже она.

Увијек су били гладни, а некада су знали јести сиров кромпир, који су вадили из прљаве земље, јер су били више него очајни.

Неки од затвореника су чак јели храну којом су се хранили пси и краве у логору, јер ништа друго нису имали.

"Све смо радили голим рукама. Двије жене би, попут волова, вукле плуг и тако бисмо орали тло, што је заиста незамисливо", каже она и додаје: "Наравно, кола нисте могли вући с ноге на ногу, већ трчећим кораком, што је било заиста тешко."

Каже да им нису дозвољавали да одржавају основну хигијену. Ако би их ухватили да желе да оперу пешкир, биле би најстроже кажњене: "Наредили би нам да мокре пешкире носимо на глави те да их притом молимо за опроштај", каже она.