Пећински човјек: Шесту зиму дочекао у пећини

Зима и екстремно ниске температуре које су око новогодишњих празника погодили регион Балкана, најтеже падају људима који су гладни, бескућници, спавају под отвореним небом.

У близини Зенице, педесетдеветогодишњи Жарко Хргић шесту зиму заредом дочекао је у пећини која је раније била складишни простор оближњег каменолома. Некада је имао нормалан живот и породицу. Данас живи у пећини, а друштво му праве пси за које се и сам брине. Свакодневно одлази до града по храну након чега се враћа у свој "дом".

На путу до куће затекла га је и екипа Анадолу Агенцy (АА).

Долазимо до пећине гдје Жарка чега десетак паса. Поздрављају свог газду који комуницира са њима и одмах их храни. Како каже, живећи на оваквом мјесту једноставно се желио склонити од људи.

Дрвена врата на улазу у пећину окована леденицама призор су који нас је дочекао пред Жарковим "домом". Хладно је, међутим, Жарко све то одлично подноси. Прича, милује псе, своје најбоље пријатеље...

"Ово мјесто сам нашао прије 30-ак година. Овдје су била храстова врата. Када сам живио у граду пролазио сам крај овог мјеста јер сам у непосредној близини одлазио на купање", почиње Жарко причу о свом животу.

Растављен је већ 30 година, а има и сина са којим није у контакту. Жарко је некада имао стан у Зеници. 1986. године је први пут отишао у Њемачку. Шест пута су га њемачке власти протјеривале у БиХ, јер је илегално боравио у тој земљи.

"Био сам у Њемачкој више од 20 година, али када сам се вратио кући, након рата, овдје се све промијенило. Узели су ми стан и због тога је овако како је", испричао је Жарко.

Ватру не ложи, осим када жели да скува кафу или неко јело.

"Зими је боље бити у пећини него када је прољеће или јесен. Једини проблем ми задаје вода у пећини. Унутра је топло. Камен је специфичан, јер је зими топао, а љети хладан", казао је Жарко.

Људи на различите начине помажу овом Зеничанину. Поред домаћег становништва, Жарку помоћ шаљу и људи из дијаспоре.

"Хране има. Оно што избацују из месница, ја узмем и храним псе. Они живе са мном. Ово је мој дом. Ја волим бити овдје, јер да не волим не бих живио овдје", појаснио је Жарко за АА.

Самоћа га не плаши и док нас испраћа, додаје: "Боље ми је, јер овако немам никаквих проблема. Човјек са човјеком увијек нађе неспоразуме и онда је боље бити сам".

Извор: Анадолија