Југославија - некоме мајка, а некоме маћеха

Како за вријеме постојања Југославије тако и данас постоје различити ставови о томе је ли братство и јединство више различитих народа на овим просторима било илузија или не. Да ли је она била добра за једне а лоша за друге народе и око тог питања воде се полемике, али једно је сигурно, велика већина људи који су живјели у њој чврсто су вјеровали у ту идеју закључили су учесници у политичком магазине “Изазови” који су говорили о карактеристикама те некада велике државе.

Социолог Драгутин Мировић мишљења је да праву истину о Југославији моћи ће написати тек неке будуће генерације које неће имати сјећања на њу, него ће без личних успомена и емоција моћи реално сагледати њене карактеристике.

„То је био један тоталитарни режим без сумње али добровољно прихваћен режим“, каже Мировић и присјећа се да су људи тада имали наду и вјеровали да је све могуће.

„У тој земљи ја сам од једног сеоског дјечачића постао доктор наука“ говори социолог и додаје да је исту прилику имао сваки човјек.

На свјетској политичкој сцени почетком прошлог вијека није било много другачија ситуација него данас, тврди историчар Зоран Мидановић. Велике силе су и тада одлучивале ко ће како и са ким, па су Србе увеле у стварање Краљевине СХС, а касније Југославије која је према Мидановићевим ријечима од самог почетка више требала Хрватима и Словенцима него Србима.

„Словенци нису имали државу, школе, позорише, ни једну националну установу ни институцију, све су то добили у Краљевини СХС. Њихов један министар унутрашњих послова је рекао: „Добили смо Југославију као младу ждребицу а вратићемо је као трулу кобилу“, прича Мидановић.

Иако данашњим младима људима није јасна и блиска идеализација Југославије од стране родитеља и старијих познаника, слажу се да је постојала емоција која је тјерала већину њих да раде на одржавању тог заједништва.

Двадесетдвогодишња студенткиња Слађана Стевановић каже да према њеним сазнањима сви су одобравали такав начин живота и политичко уређење.

Иако се Ведран Илић, који је рођен након распада Југославије, радо сјећа успјеха Југословенских спортиста из деведесетих година каже да му није јасно зашто носталгичари евоцирају само лијепе успомене и идеализују тадашњи начин живота, а покушавају заобићи постојање и ружније стране медаље.

Била Југославија реална или нереална заједница, идеализована или не очигледно су њени становници имали нешто што данас немају. Због тадашње социјалне сигурности, братства и јединства, или можда нечег трећег социолог Мировић каже да нема аргументе да се Југославије неће поново јавити у неком облику на овим просторима.

(БН ТВ)