Сурогат материнство ускоро и у Србији

Сурогат материнство, односно рађање за другог, ускоро би требало да буде правно регулисано и у Србији, тако што би се уговором уређивали односи између мајке која ће носити и родити дете за - другу жену и њеног супружника, или ванбрачних партнера који ће преузети дете после рођења.

Тај уговор би поред осталог регулисао висину накнаде разумних трошкова изазваних ношењем и рађањем за другог, које би се дозволило само уколико жена не може да зачне природним путем.

Ова значајна новина предвиђена је Преднацртом Грађанског законика, у циљу остваривања односно проширивања права на заснивање породице и то у случају када се породица не може засновати на други начин - ни природним путем, ни другим поступцима биомедицински потпомогнутог зачећа, рекла је члан Комисије за израду ГЗ Оливера Цвејић Јанчић.

Сурогат материнство подразумева да жена која може да произведе јајну ћелију, али не може да носи и роди дете, постане генетска (биолошка) мајка уз помоћ друге жене.

Сурогат мајка ће носити и родити дете жене од које потиче јајна ћелија (потпуна или гестацијска сурогација), објасила је Цвејић Јанчић. Дозвољавањем сурогат материнства, како је навела, доследније би се заштитило право на засновање породице које гарантовано Уставом Србије и Европском конвенцијом о заштити љуских права и основних слобода.

"Такође би се допринело ублажавању личних и породичних драма и траума које потресају многе парове који не могу да имају своју децу на други начин", додала је Цвејић Јанчић.

Приликом предвиђања "сурогат материнства" писци Преднацрта грађанског законика имали су у виду и да имућнији парови овај поступак реализују у иностранству уз много веће трошкове и много веће проблеме него када им је то доступно и у нашој земљи.

Рађање за другог је предвиђено у Русији, Украјини, Грузији, Грчкој, Израелу, Енглеској, Белгији, Холандији, Индији, у појединим државама САД и Аустралије, у Канади и другим.

Преднацртом ГЗ, који је на јавној расправи, предвиђено је да у случају рађања за другог морају бити коришћене оплодне ћелије бар једног од родитеља, који би био и генетски родитељ детета (делимична, генетска сурогација) или оплодне ћелије оба намеравана родитеља (потпуна, гестацијска сурогација), рекла је Цвејић Јанчић.

Тим поводом би се закључивао уговор о рађању за другог, који би валидирао суд или јавни бележник.

"Уговор би могао бити закључен само између жене која ће носити и родити дете и родитеља који се налазе у браку или ванбрачној заједници", указала је Цвејић Јанчић. Међутим, како је додала, изузетно је предвиђена могућност закључења уговора сурогат мајке са женом која живи сама, ако постоје нарочито оправдани разлози за то и ако суд утврди постојање тих оправданих разлога.

У том случају би за оплодњу сурогат мајке морале бити коришћене оплодне ћелије намераване мајке, а не мајке која ће носити и родити дете, указала је професорка и додала да би исту могућност требало предвидети и за мушкарца који живи сам ако постоје нарочито оправдани разлози, а које би утврдио суд.

Што се тиче сурогат мајке, предвиђено је да то не може бити жена која се са намераваним родитељима налази у крвном сродству (или сродству по усвојењу) у правој линији неограничено и до четвртог степена побочне линије.

Сурогат материнство није могуће ни између тазбинских сродника, између којих није дозвољено закључење брака, указала је професорка и додала да је међутим, пренацртом ГЗ предложено и алтернативно решење за разматрање - да у случају потпуне сурогације (оба намеравана родитеља) уговор може бити закључен и са блиским сродницима, као што предвиђају нека страна законодавства.

Професорка је указала да сурогат материнство по Закону о лечењу неплодности поступцима биомедицински потпомогнутог оплођења из 2009. године није дозвољено, што, како сматра, није у складу са нашим Уставом.

"Наш Устав предвиђа да свако има право да слободно одлучи о рађању деце и да држава подстиче родитеље на рађање деце и помаже им у томе", казала је Цвејић Јанчић.

Устав, како је указала, није предвидео могућност ограничења тога права, већ напротив, код сурогат материнства се управо ради о уставном праву на слободно одлучивање о рађању.

"Забраном сурогат материнстава не само да је повређено уставно право на слободно одлучивање о рађању деце, за које Устав не предвиђа могућност да законом или на други начин буде ограничено, него и уставно начело о равноправности полова и уставну забрану дискриманације, која укључује и забрану дискриминације по основу пола", додала је професорка.

"Наиме, ако је у питању лечење мушке неплодности, Закон о лечењу неплодности поступцима БМПО допушта примену свих медицински познатих и доступних метода лечења, односно регулише како хомологну инсеменацију (инсеменација оплодним ћелијама супруга или ванбрачног партнера) тако и хетерологну инсеменацију (инсеменација оплодним ћелијама другог мушкарца, донора), било поступцима ин виво (убацивањем сперме у тело жене) било ин витро (ван тела жене)", указала је професорка.

"Сви ови поступци су допушени и неспорни и регулише их и наш Породични закон у делу који се односи на очинство деце зачете на један од ових начина, међутим када је у питању лечење женске неплодности, тада се већ прави драстична разлика у дозвољеним поступцима лечења", напоменула је Цвејић Јанчић.

"Традиционално наслеђене предрасуде према жени и неравноправан положај жене је дошао до изражаја и у овом домену", оценила је она и додала да иако су научна достигнућа омогућила лечење женске неплодности, зависно од узрока - између осталог и поступцима сурогат материнства, наш Закон то не дозвољава.

Сурогат материнство није једини начин лечења женске неплодности.

Уколико је узрок неплодности то што жена не може да произведе јајну ћелију, али може да носи и роди дете, Закон допушта да се оплодња изврши донираном јајном ћелијом друге жене - жене донора.

Исто је допуштено и уколико је коришћење дониране јајне ћелије (или и дониране полне ћелије мушкарца) потребно услед тога што су други поступци БМПО били неуспешни, односно када је то потребно ради спречавања преношења тешке наследне болести на дете.

Извор: Курир