Институт за нестала лица БиХ у раљама Амора Машовића

У Институту за нестала лица Бих представници Бошњака преузели су све руководеће функције, тврде представници породица несталих Срба.

Тврдњу поткрепљују чињеницом да је Амор Машовић, осим што је члан Колегијума директора Института и вршилац дужности директора, однедавно за себе просвојио и функцију шефа Сектора за тражење, ексхумацију и идентификацију.

Та позиција припада српском народу и за њено попуњавање расписује се конкурс, али је Машовић након одласка Душана Павловића са те функције самоиницијативно себе прогласио шефом Сектора.

,,У Институту за тражење несталих лица БиХ владају хаос и анархија а Амор Машовић се понаша као да је власник Института'', тврди Милан Мандић предсједавајући Савјетодавног одбора Института, који је на ту позцију именован у име породица несталих.

Мандић Машовића оптужује и да крије тијело његовог оца Боже који је нестао у сарајевском насељу Неџарићи 16. јуна 92.године.

,,Постоје докази да је тијело мог оца ексхумирано 2000. године, али је премјештено на непознату локацију по налогу Амора Машовића, као и стотине других тијела несталих сарајевских Срба'', тврди Мандић.

Мандић Машовића оптужује и за страдање других чланова своје породице, прије свега брата који је у рату прошао кроз четири логора за сарајевске Србе.

,,Када је у логору Виктор Бубањ вођен на саслушања наишао је Амор Машовић. Мој брат био је присиљен да се наслони на зид и рашири руке и ноге а затим га је Машовић ударио у међуножје. Када је пао, Машовићева пратња је почела да га туче и тада су му сломили 6 ребара и избили 11 зуба'', тврди Милан Мандић.

Тортуру логора није избјегла ни Мандићева мајка, која је са 70 година из властите куће прво одведена у приватни логор за сарајевске Србе Сунце, а затим пребачена у логор Виктор Бубањ, сједиште данашњег Суда и Тужилаштва БиХ. И она је имала сусрет са Амором Машовићем, који је очито био чест посјетилац логора за Србе.

,,Чула га је и видјела, док је била у ћелији, како се дере и говори да њему требају мртви Срби за размјену, а не живи. Моја стара и неписмена мајка је пуштена из логора након двије године, на колико је била осуђена од стране судије Ибре Булића за снајперисање по Сарајеву. Када је након Дејтона видјела Машовића на телевизији повикала је - ено оног ,,крмка'' који се дерао по логору да хоће мртве Србе'', прича Мандић.

Остаје нејасно зашто нико од надлежних не реагује на ове чињенице, тим прије јер Мандићи нису једини Срби које је Машовић у рату малтретирао и о томе постоје свједочења пред правосудним институцијама у БиХ.

Зашто се не огласе српски представници у Савјету министара БиХ, који је један од оснивача Института чији рад дијелом и финансирају?

Зашто нико не реагује на чињицу да у БиХ никада није направљен Централни регистар несталих и зашто Машовић не дозвољава да се у регистар унесе националност жртава?

Он се правда да су све жртве једнаке и да не жели да пребројава нечија крвна зрнца, али зато и извјештајима о страдалим, које у име Института шаље међународним институцијама, јасно наводи националност бошњачких жртава.

Такав је и извјештај о страдању у Мостару, који је у посједу БН телевизије и у којем Машовић наводи да је од близу 500 жртава ексхумираних након рата у том граду, преко 400 Бошњака, неколико десетина Хрвата и тек два-три Србина.

Амор Машовић у потпуности је занемарио податак, који је документован и који се налази у Институту, да је у граду Мостару до сада ексхумирано преко 50 српских жртава.

(БН ТВ)