Оловка за промјене

Мислим да и босански врапци певају, а херцеговачки ударају терцу да сигурно нећу гласати за партије на власти. Соррy, Мићко, мајка је тврда срца знајући боље од осталих да су последице владања СНСД-а једнаке оним када се зарати, а земљу истовремено спопадну и скакавци, и суше, и поплаве заједно.

Још једном да кажем: чим се нешто усмрди, мењај! Не чекај да трулеж уништи и семе. И у Америци се смењују републиканци и демократе, па шта? Ено им стопа незапослености пала испод шест одсто, иако је на челу државе демократа,  већину у Заступничком дому чине републиканци, а у Сенату демократи.

И?! Обамини трљају руке јер је и спољнотрговински дефицит пао за 0,5 посто, а долар расте, па је добар залет за изборе за Конгрес. Код нас се кампања мери количином измета који се заколута према конкуренцији.

Но, ма какав вулгарни темпо Мићко наметнуо, ма колико се служио  уценама, провоцирао, подметао, вређао, застрашивао, понижавао, газио и  лагао, никада се нећу сложити да његовој левој руци (десна му је увек  заузета око туђег и свог џепа) скандирају оно што су скандирали у Требињу (“Жељка, курво!”). Одвратно је, најблаже речено, а гаде ми се  они који уз то татрљају о српској традицији и породици овако
скандирајући једној жени и мајци.

То што се в.д. премијерка илити Веда  (код Мићка су сви само в.д.) неће присетити како је он вређао жене док га је она одано и заљубљено гледала одобравајући му хвалоспевима, то  је већ њен проблем. Зову је Додиковица, рецимо. Можда јој то одговара,  можда се и сложила да на билборду пише Додик и Жељка, тако да се “и”  изгубило, па испаде да је она Додик Жељка. Њен проблем, опет кажем, сама је то бирала.

Мој проблем су последице ових неприродних односа у двоструким аршинима и контаминација целе средине, па и када Мићко предложи да се студентски дом у Палама назове по  Караџићу, а онда одатле оде у Холидаy Инн у Сарајево на предизборни  скуп заједно са Ведом. Ваљда Мићко у по’ Сарајева треба да објасни како има решење за отцепљење, државу за Хрвате и казачок за све остало.

Оне 1992. потенцијални давалац имена студентском дому одатле је отишао на Пале, а 2014. предлагач имена са Пала директно у Холидаy Инн.  Симболика, ваљда. Симболика је и у томе што је Холидаy Инн у расулу. Једнако као и СНСД власт кад понестане пара. Схватио је и он да ће му Мањача на крају бити одредиште, јер рече: “Комунисти су у бившој Југославији расељавали Мањачу, док је СНСД поново насељава, тако што гради инфраструктуру и  ствара услове за нормалан живот људи, чинећи тако Мањачу јаким  упориштем СНСД-а.”

Ако му је Мањача уместо Бање Луке или Требиња  постала упориште, време је да оде. На Мањачу или у опозицију. Смењује  се то све. Или све се враћа, само народ плаћа. Све што је раније исмејавао код СДС-а, сад му служи за самохвалу. “Не. Ја не волим да глумим. Ја глумим за лову”, рече дворски уметник и тиме објасни сву филозофију свог (о нашем трошку) мецене. Све за лову,  лову ни за шта, па и штићеник уз мецену.

У Италији је фашизам стварно пао тек онда кад људи нису имали ни  шта, ни чиме да купе. Последњу рупу на каишу звали су “форо Муссолини”, што је био помпезни и кичасти форум (и форум и форо на италијанском  значе рупа), који је Мусолини дао да се изгради. Биће да ће Андрићград  бити “форо Додик”, посебно кад се за поменути студентски дом није дала  ни једна једина марка из буџета, али за дворског уметника поскидасмо и  гаће.

Чаушеску је 1985. увео “научну дијету”, јер је проценио да народ сувише једе, а 1989, пре свог пада, на државној телевизији приказиван је у трговинама препуним хране како велича “висок животни стандард”, који је он лично омогућио свом народу. Звучи познато, зар не?

Ауторитаризам,  нарцизам и демагогија заправо су увек спречавали или драстично  успоравали економски и друштвени развој од Стаљина, Гадафија, Садама,  Мубарака, Маријама, Хитлера, Пола Пота, Маркоса, Сесесекоа, Иди Амина,  Говона, Саласара, Стреснера, Батисте, Дивалијеа, Нијазова... све до нама блиског Милошевића.

Гледајући шта се све дешавало, наравоученије је:  “Боље мењај сам, него да ти други мењају”, бар је мање жртава, чини  се. Није случајно да под диктатурама, које су промовисале нове поретке  вредности и поштења, корупција постаје умеће владања.

Да додамо само  да се и Југославија почела распадати са боновима, али и због  етнокорупције, односно фаворизовања људи на основу етничке припадности за послове где нација не би смела да буде важна. Тада смо добили мале  диктаторе и усавршену етнокорупцију и клептократију, које су бујале на  плодном тлу народне учмалости, подаништва или страха.

А све је тако  једноставно. У оној кабини си сам(а) са оловком и можеш да бираш макар са оних чаршава папира. Па и ако немаш храбрости или памети да до  следећих избора припиташ оне које си бирао шта су урадили, ако не би да  се јавно замераш било коме, увек ти остаје оловка за промене. Оловка и даље пише срцем, мозак је ту да памти и пореди.