Случај Петра Грбића - од очаја, до сјаја!

Оспораван због мизерног учинка у премијерној сезони, крилни везиста Партизана на почетку ове, код Марка Николића, игра као препорођен.

Фудбал 23.09.2014 | 22:15

Није могао да се "састави" са лоптом прошлог лета, сад поносно Партизанов дрес шета! На први поглед само естетска промена – јер више не "дави" фудбал – а заправо голим оком уочљив одговорнији приступ утакмицама створио је од Петра Грбића играча у коме сваки навијач црно-белих види снажан ослонац у борби на три фронта.

Јер крилни везиста који је комплетну прву годину у Хумској 1 потрошио на привикавање, а да притом ни гол није постигао, на почетку ове блиста до те мере да му је учинак, макар у овој почетној етапи, далеко већи него што је и сам могао да претпостави. Три поготка, две асистенције, уз напомену да је сваки од тих потеза практично дизао навијаче са седишта. Натерао их да коментаришу: "Аха, овај ипак зна лопте".

И стварно: кад се онако лаконог залети ка противничкој одбрани изгледа убедљиво, самоуверено, као да у три корака може да стигне пред туђи гол. Разумљиво, није такав био на почетку епизоде у Партизану, међутим, сад, кад јуриша и на звезде Тотенхема, Петар Грбић несвесно открива истину да је за његов препород у игри најзаслужнији Марко Николић. Шта је млади стручњак рекао Подгоричанину, на који начин га мотивисао и извукао из њега оно најбоље остаће тајна док један од њих двојице не саопшти јавности, али нас на би зачудило да је шеф пред почетак летњих припрема издвојио некадашње крило ОФК Београда и скресао му у лице: “Или се поправи или да се разилазимо“.

У том тренутку Грбић је имао тек 119 минута фудбала под Николићевим патронатом, досије несташног момка који ноћним изласцима крши дисциплину клуба, сигуран статус резерве и магловиту будућност пред очима.

Одлучио је да се бори.

Запео је да победи сам себе. И успео је. Променио је број (14 уместо 24),отарасио се навике да петља, почео да игра више за тим, мање за себе и миц по миц угурао се међу стартере. Од прве пријатељске утакмице са Малмеом до ове последње са крагујевачким Радничким потврђује да у његовим ногама има талента, вица и што је у модерном фудбалу посебно важно – хитрине – па што у Европи што у Србији наговештава како је време кад је у дресу ОФК Београда понижавао Црвену звезду поново близу. Лоб против Нефчија и експресно сређивање Нишлија после велеслалома у августовским данима сјајна су потпора мишљењу да вреди далеко више него што је у први мах процењен.

Наравно, неко ће се запитати зашто све то исто или можда чак и боље Петар Грбић није показао одмах по доласку међу црно-беле? Шта га је спречавало кад је код тадашнег тренера Вука Рашовића одиграо далеко више мечева него код Николића до краја премијерне сезоне (11)? Одговор је двојак и зависи како ко жели да тумачи. Прво, увек држите на уму податак да је у јесен 2013. био фудбалер Олимпијакоса позајмљен Партизану, па је чак и Земунело владала фама да не запиње довољно, јер га за неколико месеци ионако чека повратак у Пиреј. А друга "теорија" је чисто класична и каже да је новајлијама потребно мало више времена да се привикну на Партизан од његове деце, због чега се преображај Петра Грбића може донекле упоредити са Љубомиром Фејсом. Тада млади репрезентативац је лета 2008. стигао из кулског Хајдука као најскупље појачање са територије Србије у историји Партизана, био изложен критикама медија и прозивкама с јужне трибине, да би тек годину и по касније проиграо и направио џиновске кораке у каријери.

Иако не игра на истој позицији, Грбић данас изгледа баш као Фејса некад - толико користан за екипу да би било грех оставити га на клупи или је преселити на њу после евентуално једне слабије партије. Показао је да зна. Да може. И да га се противници плаше, па пред њим падају ничице. Баш тим вансеријским потезом из Крагујевца, који је претходио голу Шкулетића, поставио је себи и Партизану границу великих очекивања, свестан ваљда да баш сад не сме да се заустави.