Анђа добила струју након 70 година

Анђа Марин из Бучића код Новог Травника тек је прије два дана добила струју у своју кућу.

Ништа не би било необично да Анђа нема 70 година и да никада није упалила телевизор, укључила струјни шпорет или перилицу за рубље. Она живи сама у шуми Лиска и још увијек рубље пере дрвеном пракљачом из средњега вијека.

Животна прича Анђе Марин врло лако би се могла претворити у филм јер она је жена која је до прије два дана живјела без струје иако има 70 година. О њој смо крајем прошле године правили причу наслова Анђа међу вуковима.

Ево што нам је изјавила лани.„Само схватите ви да један или два дана будете без струје. Ништа ти немаш на струју. Ништа апсолутно - ни спремити, ни опрати, ни видит телевизију, ни радио, грамофон, ма ништа. Ни касету. Шта, откад?Улошци скупи, батерије, купиш је. Кад је снијег , не одем по два мјесеца никуда. Снијег ме затрпа. Живим у овој шуми стално. Сви су ми отишли, ја остала сама, и амиџе и сестре.“

Доласком струје у Анђину кућу, она има скромне жеље:„Шта ми је најпотребније? Волила бих телевизор и струјни шпорет да могу скувати каву сад нарочито или угријати чорбу, или скувати чорбу. Па, боме, на зиму бих ложила. Имам дрва, штедила бих струју. Са минималном пензијом од 240, ја то не могу плаћати. Сад ће 70 година, ја нисам телевизор упалила. Жалосно је.“

Неки су већ обећали помоћ Анђи, али још увијек није добила ниједан апарат на струју:„Рекла нека раја, имају као црно-бијеле телевизоре: ’Донијет ћемо ти, Анђе.’ Ма ваља мени и онај црно-бијели да нешто видим кад не мерем спават зими. Једна жена ми дошла, нуди ме за струјни шпорет:’Није нов али, вала Анђе, ал кола сва раде, носи га!’ Па рекох: ’Видит ћу - нису били још прикључили -  фала ти, Ане, видићу.’ Каже: ’Ја одох ћери у Њемачку, узми, мени дала ћер нов.’“

Колико је Анђа далеко од цивилизације говори и прича који нам је испричала када смо је посјетили прошле године. Како живи у шуми Лиска, када јој је мајка умрла свијет се окупио на испраћај за укоп. Медвједи су се изненада појавили из шуме и сви су се мјештани разбјежали.Требало је два сата времена да се ловци окупе и отјерају медвједе од Анђине куће.Анђа је врло вриједна жена.

Обрађује земљу, држи кокошке, краву, мачку, пса:„Ја сам ускопала два дунума ручно. Није могла доћи ни фреза. Разболио ми се један мој комшија муслиман - ручна фреза, мени друга не може овдје радит. Да ми преору - вратиће ми горе ђубре с коњима. Ја сам седам дана копала и изнијела сам седам сепета траве, пошто сам је угнојила на јесен и узорала. И онда сам ручно све посадила и окопала. Све ми је добро. Имам тикава и краставица. Па јесу године, али не боли ме ништа. Ја то с апетитом. Ја волим земљу, земља ме отхранила. Знам да ми је храна са земље и да је живот - што посијем то ћу и појести.“

Иако је стигла струја у Анђин дом, петролејку која јој је деценијама растјеривала мрак није послала у мировину:„Јест да је више не палим, али нека ми је, море нестати струје. Ја сам далеко, немам чим назвати електричаре кад будне квар. Узећу још који литар газа. У шуми живим - ипак то морам мислити. Ја с њом умирем. С њом сам се отхранила и умирем.

Хоће ли ти ова струја продужити живот?

Анђа: Не знам, не знам. Чуће се ако будем догодине жива...

Извор: РСЕ