Кренуо Ролан Гарос

У белом спорту не постоји подлога која изискује више снаге, одлучности, упорности и издржљивости од шљакасте. А управо она очекује светску тениску елиту од 25. маја до 8. јуна у Паризу где се опет поставља исто питање: Може ли неко да прекине Надалову доминацију и да ли је тај неко баш Ђоковић?!

Свако ко је икад узео тениски рекет у руке и истрчао на терен прекривен растреситом подлогом која беле патике боји у цигла-црвено, добро зна колико је напорно кретати се по земљаној подлози. Добро зна и колико је тешко освојити поен и када наспрам вас стоји пуки непрофесионалац. А када један наспрам другог стану најбољи играчи света и крену да „праше“ (црвено, наравно), спектакл је загарантован.

Овог пролећа тенис је, по традицији, ходио по шљаци Монте Карла, Мадрида, Барселоне, Диселдорфа, Стразбура и Рима, а тај „европски“ ход се завршава на Ролан Гаросу, једином гренд слему који се игра на шљаци.

Царству Рафе Надала, које је, чини се, спремно за капитулацију. Истина, и претходних година „свирали смо исту песму“, али момчина из Манакора нам није дала за право. Али можда баш овога пута мислимо да је све спремно за велики пад.

Пре тога, до финала је потребно остварити чак шест тријумфа, тако да је можда и преурањено писати о истоме.

Али значај овог РГ-а надилази претходне, јер би се први пут догодило да Надал потпуно здрав изгуби у Паризу, а да притом преда париску круну, уједно и АТП трон, једином тенисеру којем на мегдане излази са сазнањем да није фаворит. Знате добро на кога мислимо…

Финале Рима дало је квалитетну слику о томе шта је Новаку потребно не би ли савладао матадора са Мајорке на његовој омиљеној подлози и омиљеном му турниру, тачније гренд слему. Толико „пљувани“ Борис Бекер је, по свему судећи, већ успео да исправи одређене недостаке у игри свог штићеника, а ту пре свега мислимо на форхенд и волеје. Иако Новак у Вечном граду није пирказао врхунску игру, импоновала је његова убитачност када је потпуно фокусиран на меч. То је било лако приметно и у финалу где је доминирао над Рафом управо захваљујући овим новим квалитетима у игри, пре свих равним, оштро сеченим форхендом, као и чврстој игри на мрежи коју се није либио да употреби.

Али не смемо да се заваравамо да је Новак у врхунској форми, што уосталом показују и мечеви које је одиграо у Вечном граду, од којих је чак четири, против Колшрајбера, Ферера, Раонића и Надала решио у три сета.

Прошлогодишње полуфинале Ролан Гароса између тренутно два најбоља тенисера света изнедрило је један од најбољих и најузбудљивијих мечева у скорој историји овог такмичења који је завршен Надаловом победом након чак четири сата и 37 минута борбе резултатом 6:4, 3:6, 6:1, 7:6 (3) 9:7. Наравно, брзо се показало да је то било финале пре финала пошто је Рафа у борби за пехар у три сета понизио колегу из шпанске репрезентације, Давида Ферера.

Овога пута Ноле на Ролан Гарос стиже с ореолом непобедивости (ако се изузме Моне Карло где је био повређен), чега су добро свесни сви опоненти. Јасно је да, уколико буде на највишем нивоу, може да пригрли престижни пехар. Али Рафа Надал је велики шампион који се никада, али баш никада не предаје. Истина, једини тенисер кога се плаши, што се добро види по његовом ставу, понашању је Ноле. А нашем асу преостаје да д� све од себе и прихвати улогу фаворита коју му је Надал нехотице и дубоко у себи заправо и дао.

Засад није откривено како су припремљени терени, то јест да ли ће поново бити као створени за Рафу (спори са ниским одскоком лоптица) или ће се организатори потрудити да такмичење учине нешто занимљивијим и прилагоде га већем броју асова и самим тим створе здравији спортски амбијент.

БЕЗ „ОЧИЈУ“

Ролан Гарос је једини од четири гренд слема који не користи „хок-ај“ технологију помоћу које се компјутерски оцењује позиција лоптице на терену с милиметарском прецизношћу. Разлог за то је једностоаван, а то је шљакаста подлога на којој је лако по траговима одредити где је лоптица ударила.

СУЗАН И МУСКЕТАРИ

За победнике на Ролан Гаросу у париским јувелирницама израђује се пет трофеја. Шампионки у синглу у руке иде „Цоупе Сузанне-Ленглен“ (Куп Сузан Леглан), а шампиону „Цоупе дес Моусqуетаирес “ (Куп мускетара). За женски дубла ту је „Цоупе Симоне-Матхиеу“(Куп Симон Матје), за мушки „Цоупе Јацqуес-Бругнон“ (Куп Жак Бруњон) и за микс „Цоупе Марцел-Бернард“ (Куп Марсел Бернар).

Осим Нолета и Рафе, мало је кандидата за највиши пласман. Можда је мало преурањено, али треба обратити пажњу на све бољег Јапанца Кеја Нишикорија. Изданак чувене тенсике школе са Флориде Ника Болитјерија ушао је недавно у ТОП 10 на АТП листи приказавши фантастичне партије и могућности. Ипак, има једну озбиљну ману, а то је консистуција, тачније склоност ка повредама.

Вратио се и Енди Мари који се полако адаптира на „пост-Лендл еру“. Шкот је у Риму показао да се враћа на старе стазе, то јест својој старој игри, а то је паклена дефанзива, а у нападу – како се поклопи. И мало му је фалило да изненади Рафу, који је ипак успео да задржи атаке и да чистом физичком снагом слави. То му, међутим није прошло против Ђоковића у финалу… Фантастични Станислас Вавринка је већ дуго у слабој форми, Федерер је добио још један пар близанаца (свака част!), Давид Ферер је и даље претња, али слаба…

Осим Нолета, на круну Ролан Гароса атакују још два Београђанина, дубл мајстори који су се поново удружили почетком ове сезоне – Ненад Зимоњић и Данијел Нестор. И они из Рима долазе окруњени тако да ће и овога пута представљати највећу претњу неприкосновеној браћи Брајан.

У женском делу жреба све је мање-више јасно, пошто је актуелна шампионка Серена Вилијамс протрчала кроз Рим. Уколико буде задржала тај ниво, нико јој неће моћи ништа. Једноставно, све зависи од ње, те ћемо се окренути ка нашим дивама.

Јелена и Ана су у Вечном граду поново доказале да су сазреле и као особе и као играчице и да су, самим тим, поново спремне за велика дела. И једној и другој Београђанки тако мало недостаје да поново дохвате врх да је то готово фрустрирајуће. Али засијаће ЈЈ и АИ поново, будите уверени, ако не у Граду светлости, а онда нешто касније. Вероватно и најзаслужњи за овакав повратак наших тениских дама су њихови стручни штабови. Наиме, и Јелена и Ана су се од прошле године окренуле ка „домаћим снагама“ оставивши странце ван најближег круга. И одмах се видело да делују растерећеније и задовољније што је и резултирало све квалитетнији партијама. Очигледно је да им (предоминанто) западњачки менталитет баш и не одговара у потпуности, али су то схватиле на тежи начин. Било како било, тешко да ће стићи до самог врха, али би могле далеко да догурају, у зависности пре свега од жреба.

А они наши сународници који не навијају за Новака Ђоковића, а немали их је број, можда би овога пута требало да „промене ћурак“ јер што више новца он заради у Паризу, више ће добити угрожени од поплава у Србији и БиХ. Ако им не треба спортски и национални, ево им један људски, хумани разлог да стану уз најбољег спортисту кога смо икада изродили. Да макар једном будемо заједно и у злу, али и у добру…