Врњачки Мост љубави освануо у „Њујорк тајмсу“

Катанци љубави почели су да се појављују на мостовима много пре 2008. године када су први окачени на париским мостовима, објашњава аутор текста у „Њујорк тајмсу“, наводећи да је традиција потекла од љубавне приче из Врњачке Бање за време Првог светског рата.

И они који никада нису крочили у Врњачку Бању чули су за Мост љубави, један од 32 моста, колико их Бања има, на Врњачкој и Липовачкој реци, о чију ограду заљубљени каче катанце као залог нераскидиве везе.

Њујорк тајмс је у тексту „Звекет љубави на мостовима у Паризу“, поменуо Врњачку Бању и Мост љубави који има најдужу традицију.

„Иако су катанци љубави почели да се појављују на париским мостовима од 2008. године, њихова историја стара је најмање 100 година.

Постоји српска прича о меланхолији Првог светског рата, која препричава љубав младе учитељице у Врњачкој Бањи и војника који треба да иде на фронт. Када је Србија пала, војник се оженио другом женом, у Грчкој, где се борио, и никада се није вратио у Врњачку Бању“, пише у тексту Њујорк тајмса.

Мост је некад давно био омиљено састајалиште учитељице Наде и војника Реље. На том месту су их виђали и дивили се њиховој љубави. Са доласком нових ратова и нових страдања, легенда је заборављена, све док Десанка Максимовић није чула за ту причу од мештана Бање.

Инспирисана тужном причом, написала је једну од својих најлепших љубавних песамаМолитва за љубав, и тако сачувала легенду од заборава.

Десанка, својом песмом, и заљубљени парови, закључавањем катанаца на мосту, чувају успомену на Наду и Рељу и једну велику љубав која се, нажалост, неславно завршила, али је свакако вредна помена.

Данас на Мосту љубави у Врњачкој Бањи, заљубљени парови са жељом да сачувају своју љубав, на катанцу исписују своја имена, закључавају катанац за ограду моста и кључ бацају у реку, у нади да ће њихова љубав вечно трајати.