Звали су ме у странку, ударали, нудили посао!

Република Српска 31.12.2013 | 09:52

Јелена Топић, апсолвент филмске и ТВ режије на бањалучкој Академији уметности, чије је једномесечно ћутање у центру Приједора заинтересовало Балкан, први пут у форми фото и дневничких записа открива детаље о свом перформансу "Гласно ћутање". "Гласно ћутим" је био оксиморонски одговор на питања о томе зашто то ради. - Када проговорите у моје име о томе ко сам и шта радим, уједно ћете проговорити и у своје име, а тада ће моје ћутање постати гласно - пише Јелена. Током првих шест дана доживела је претње, псовке, вређања, омаловажавања. Придавали су јој херојско значење, охрабривали је, подржавали, изјављивали љубав, а 6. дана је извела "окренута леђа", јер је знатном делу околине било иритантно што се истиче и одудара. Чак је њеним ближњима скретана пажња о штетности тог поступка по њу: "Била је фина и нормална, што јој сад треба да сви причају како је луда!" - Њих нису занимали моји мотиви. Бринули су да не срозам свој, односно њихов углед - наводи Јелена. Једанаести дан пролази уз натпис "адул масин" (нисам луда), јер људи око ње све чешће говоре: "Она је луда!" - Део мене који жели да буде прихваћен од других каже: "Можда су они у праву, ипак је лудост то што радиш." И овај перформанс функционише по истом принципу. Уколико обрнете поступак размишљања и уместо уобичајених питања усмерених ка мени: "Шта она жели рећи?" или "Какву поруку жели послати?" усмерите питање према себи: "Шта ми мислимо да она жели рећи?" Чућете сопствене мисли и то ће бити одговор. У једном штампаном медију данас је први пут изашла вест о перформансу. Наслов текста је: "Протестује, не проговара". Ова вест постаје путоказ свим осталим медијима. Дванаести дан људи су говорили: "Причала или ћутала, нико те не чује", "Џаба ти ту стојиш, ништа постићи нећеш". "Боље да идеш стати пред општину", "Ај ти кући, дете, нема од тога ништа", "Ја бих стао/ла поред тебе само да знам твоје разлоге", "Страх ме је шта ће други рећи"... Тринаести дан је, држећи огледало у рукама, желела да поручи: "Представљам рефлексију твојих мисли и осећања. Представљам твој одраз." Сви локални медији су тај дан дошли да јој узму изјаву. 18. дан. "У средини у којој сам одрасла преовладава мишљење да је онај који се истиче из масе другачији, а самим тим и некомпатибилан. То је створило осећај страха и угрожености код појединаца и неколико пута је могло прерасти у конфликт. Један такав случај десио се када је мени непознат средњошколац галамио говорећи да га нервирам што стојим ту. Цитирам: "Шта глуми она глупача?! Нек сиђе одатле!" Претио је да ће ми избити постоље испод ногу и истући ме. У томе су га спречили његови другари. Два дечака су ме јако ударила с леђа, желећи изазвати моју реакцију. Јако сам се уплашила, али сам само зажмурила". 19. дан. Понекад сам чула питања: "Има ли она породицу, брине ли се ко за њу?" или "Како то може радити својима?" Пожелела сам да поред мене стоји мушки члан моје породице. Прижељкивала сам његову заштиту и подршку. С обзиром на то да ми се жеља није остварила, ставила сам мушке ципеле његовог броја на постоље поред мог. 20. дан. Натпис: "Да уђем у партy-ју?" - Позвали су ме да се учланим у политичку странку. Обећан ми је посао, добра плата и сигурна будућност. Ја сам присталица тезе о моралном релативизму политике. Дакле, по мени свака политика једнако је лоша. Не видим себе као особу која ће подредити свој живот идејама и принципима у које не верујем зарад комфора и егзистенцијалне сигурности. Двадесет шестог дана један приједорски предузетник јој нуди посао. 27. дан. "Сада ми суграђани често прилазе само да кажу да су ме видели на телевизији, слушали о мени на радију или читали у новинама и на интернету. Стекла сам утисак да су бомбардовани медијима, полупровереним информацијама и туђим перцепцијама стварности постајали све тиши у сажаљењу, а све гласнији у дивљењу и величању." 28. дан. "Имала сам осећај да су ме људи престали доживљавати као људско биће. Постала сам градска атракција. Све чешће су долазили, чак из других градова, само да би се сликали поред мене. Почели су искориштавати публицитет створен око перформанса зарад личног циља." 30. дан. "Јуче ми се придружио другар са својих седам другарица. Осим њих, који су били ту да ме подрже, већ трећи дан у исто време посећивала ме је жена средњих година коју нисам познавала. Она ми се исповедала, говорила да ме разуме и захтевала да сиђем с постоља. Вукла ме је за руку, галамила на мене, молила и плакала због чега сам улагала велики напор да останем прибрана. У оваквим ситуацијама када би ме неко напао, одмах би се нашао неко други ко би ме одбранио и зато сам се осећала безбедно. Али данас је било другачије, нико од грађана ме није бранио. Перформанс је постајао средиште лудила током којег се плакало и хистерисало. Нико од мојих сарадника није реаговао јер је постојао договор да то ураде само у случају тешког физичког напада или напада оружјем. Међутим, тог дана Викторија није могла задржати дистанцу и физички се препречила између мене и жене. 31. дан. На интернету су се појавила препуцавања о национало-политичкој позадини Јелениног поступка и његовој вези са ратним дешавањима у Приједору. Супротстављени су тврдили да је њен поступак залагање за једну од опција унутар њихових нерашчишћених односа. Последњих дана перформанса људи су у коментарима на интернету почели изражавати незадовољство због огромне медијске пажње посвећене Јелени. - Неколицина Приједорчана ми је преко Фејсбука упутила молбу да ту пажњу преусмерим на Игора, десетогодишњег дечака коме је хитно била потребна операција. Мој перформанс стајања и ћутања у трајању од тридесет дана јуче је завршен, па сам постољу вратила стару намену. Испунила сам га дрвима за огрев и оно је опет постало кутија за дрва. Затим сам одвадила неколико цепаница и замолила три дечака да ми помогну да помоћу њих и креда формирам број 1413. Дечаци су били истих година као и Игор. Сваким позивом на овај број донирала би се 1 КМ за његово лечење.