Zvali su me u stranku, udarali, nudili posao!

Republika Srpska 31.12.2013 | 09:52

Jelena Topić, apsolvent filmske i TV režije na banjalučkoj Akademiji umetnosti, čije je jednomesečno ćutanje u centru Prijedora zainteresovalo Balkan, prvi put u formi foto i dnevničkih zapisa otkriva detalje o svom performansu "Glasno ćutanje". "Glasno ćutim" je bio oksimoronski odgovor na pitanja o tome zašto to radi. - Kada progovorite u moje ime o tome ko sam i šta radim, ujedno ćete progovoriti i u svoje ime, a tada će moje ćutanje postati glasno - piše Jelena. Tokom prvih šest dana doživela je pretnje, psovke, vređanja, omalovažavanja. Pridavali su joj herojsko značenje, ohrabrivali je, podržavali, izjavljivali ljubav, a 6. dana je izvela "okrenuta leđa", jer je znatnom delu okoline bilo iritantno što se ističe i odudara. Čak je njenim bližnjima skretana pažnja o štetnosti tog postupka po nju: "Bila je fina i normalna, što joj sad treba da svi pričaju kako je luda!" - Njih nisu zanimali moji motivi. Brinuli su da ne srozam svoj, odnosno njihov ugled - navodi Jelena. Jedanaesti dan prolazi uz natpis "adul masin" (nisam luda), jer ljudi oko nje sve češće govore: "Ona je luda!" - Deo mene koji želi da bude prihvaćen od drugih kaže: "Možda su oni u pravu, ipak je ludost to što radiš." I ovaj performans funkcioniše po istom principu. Ukoliko obrnete postupak razmišljanja i umesto uobičajenih pitanja usmerenih ka meni: "Šta ona želi reći?" ili "Kakvu poruku želi poslati?" usmerite pitanje prema sebi: "Šta mi mislimo da ona želi reći?" Čućete sopstvene misli i to će biti odgovor. U jednom štampanom mediju danas je prvi put izašla vest o performansu. Naslov teksta je: "Protestuje, ne progovara". Ova vest postaje putokaz svim ostalim medijima. Dvanaesti dan ljudi su govorili: "Pričala ili ćutala, niko te ne čuje", "Džaba ti tu stojiš, ništa postići nećeš". "Bolje da ideš stati pred opštinu", "Aj ti kući, dete, nema od toga ništa", "Ja bih stao/la pored tebe samo da znam tvoje razloge", "Strah me je šta će drugi reći"... Trinaesti dan je, držeći ogledalo u rukama, želela da poruči: "Predstavljam refleksiju tvojih misli i osećanja. Predstavljam tvoj odraz." Svi lokalni mediji su taj dan došli da joj uzmu izjavu. 18. dan. "U sredini u kojoj sam odrasla preovladava mišljenje da je onaj koji se ističe iz mase drugačiji, a samim tim i nekompatibilan. To je stvorilo osećaj straha i ugroženosti kod pojedinaca i nekoliko puta je moglo prerasti u konflikt. Jedan takav slučaj desio se kada je meni nepoznat srednjoškolac galamio govoreći da ga nerviram što stojim tu. Citiram: "Šta glumi ona glupača?! Nek siđe odatle!" Pretio je da će mi izbiti postolje ispod nogu i istući me. U tome su ga sprečili njegovi drugari. Dva dečaka su me jako udarila s leđa, želeći izazvati moju reakciju. Jako sam se uplašila, ali sam samo zažmurila". 19. dan. Ponekad sam čula pitanja: "Ima li ona porodicu, brine li se ko za nju?" ili "Kako to može raditi svojima?" Poželela sam da pored mene stoji muški član moje porodice. Priželjkivala sam njegovu zaštitu i podršku. S obzirom na to da mi se želja nije ostvarila, stavila sam muške cipele njegovog broja na postolje pored mog. 20. dan. Natpis: "Da uđem u party-ju?" - Pozvali su me da se učlanim u političku stranku. Obećan mi je posao, dobra plata i sigurna budućnost. Ja sam pristalica teze o moralnom relativizmu politike. Dakle, po meni svaka politika jednako je loša. Ne vidim sebe kao osobu koja će podrediti svoj život idejama i principima u koje ne verujem zarad komfora i egzistencijalne sigurnosti. Dvadeset šestog dana jedan prijedorski preduzetnik joj nudi posao. 27. dan. "Sada mi sugrađani često prilaze samo da kažu da su me videli na televiziji, slušali o meni na radiju ili čitali u novinama i na internetu. Stekla sam utisak da su bombardovani medijima, poluproverenim informacijama i tuđim percepcijama stvarnosti postajali sve tiši u sažaljenju, a sve glasniji u divljenju i veličanju." 28. dan. "Imala sam osećaj da su me ljudi prestali doživljavati kao ljudsko biće. Postala sam gradska atrakcija. Sve češće su dolazili, čak iz drugih gradova, samo da bi se slikali pored mene. Počeli su iskorištavati publicitet stvoren oko performansa zarad ličnog cilja." 30. dan. "Juče mi se pridružio drugar sa svojih sedam drugarica. Osim njih, koji su bili tu da me podrže, već treći dan u isto vreme posećivala me je žena srednjih godina koju nisam poznavala. Ona mi se ispovedala, govorila da me razume i zahtevala da siđem s postolja. Vukla me je za ruku, galamila na mene, molila i plakala zbog čega sam ulagala veliki napor da ostanem pribrana. U ovakvim situacijama kada bi me neko napao, odmah bi se našao neko drugi ko bi me odbranio i zato sam se osećala bezbedno. Ali danas je bilo drugačije, niko od građana me nije branio. Performans je postajao središte ludila tokom kojeg se plakalo i histerisalo. Niko od mojih saradnika nije reagovao jer je postojao dogovor da to urade samo u slučaju teškog fizičkog napada ili napada oružjem. Međutim, tog dana Viktorija nije mogla zadržati distancu i fizički se preprečila između mene i žene. 31. dan. Na internetu su se pojavila prepucavanja o nacionalo-političkoj pozadini Jeleninog postupka i njegovoj vezi sa ratnim dešavanjima u Prijedoru. Suprotstavljeni su tvrdili da je njen postupak zalaganje za jednu od opcija unutar njihovih neraščišćenih odnosa. Poslednjih dana performansa ljudi su u komentarima na internetu počeli izražavati nezadovoljstvo zbog ogromne medijske pažnje posvećene Jeleni. - Nekolicina Prijedorčana mi je preko Fejsbuka uputila molbu da tu pažnju preusmerim na Igora, desetogodišnjeg dečaka kome je hitno bila potrebna operacija. Moj performans stajanja i ćutanja u trajanju od trideset dana juče je završen, pa sam postolju vratila staru namenu. Ispunila sam ga drvima za ogrev i ono je opet postalo kutija za drva. Zatim sam odvadila nekoliko cepanica i zamolila tri dečaka da mi pomognu da pomoću njih i kreda formiram broj 1413. Dečaci su bili istih godina kao i Igor. Svakim pozivom na ovaj broj donirala bi se 1 KM za njegovo lečenje.