Хероина која је спасила 12.000 српске дјеце од усташког ножа

Од великих ратова и несрећа које су задесиле људски род углавном памтимо само разарања, жртве и злочине.

Република Српска 06.04.2013 | 21:02
Хероина која је спасила 12.000 српске дјеце од усташког ножа
Од великих ратова и несрећа које су задесиле људски род углавном памтимо само разарања, жртве и злочине. Ипак, свако зло има своје хероје, људе који најчешће остану препуштени забораву или далеко од граница свакодневих догађања. Једна од таквих је Дајана Будисављевић, хероина која је током Другог свјетског рата спасила више од 12.000 српске дјеце. "10. јул 1942, Стара Градишка: Нека дјеца већ прије су била предвиђена за транспорт у Горњу Ријеку, а онда су због болести морала остати. Умрла су дјелимично тамо, а дјелимично од нас преузета касније, као и толико тих малих мученика, као непозната, безимена дјеца. А свако је имало мајку која је за њим горко плакала, имало је свој дом, своју одјећу, а сад је трпано голо у масовну гробницу. Ношено девет мјесеци, у болу рођено, с одушевљењем поздрављено, с љубављу његовано и одгајано, а онда - Хитлер треба раднике, доведите жене, одузмите им дјецу, пустите их да пропадну; каква неизмјерна туга, каква бол", пише у дневнику Дајане Будисављевић, преведеном са њемачког језика 2003. године у Загребу. "Прије подне је дошао и Лубурић. Био је бијесан што мора да преда дјецу. Казао је да има довољно католичке дјеце која у Загребу расту у биједи. Нека се за њих бринемо. Онда нам је опет пријетио, да само о његовој доброј вољи зависи хоће ли нас пустити из логора", стоји даље у дневнику. Дајана Обексер рођена је у Инсбруку 15. јануара 1891. године. Након завршене средње школе удала се за доктора Јулија Будисављевића и са њим 1919. године преселила у Загреб. По оснивању Медицинског факултета др. Будисављевић је основао Завод за хирургију и именован професором хирургије. Сазнавши за страдање српских жена и дјеце у усташком логору Лоборград, у јесен 1941, Дајана Будисављевић, са неколико сарадника организује "Акцију Дајане Будисављевић". Током Другог свјетског рата она спашава из усташких концентрационих логора, збрињава и прикупља податке о скоро 12.000, углавном српске, дјеце и њихових мајки са подручја Кордуна и Козаре. "Од почетка сам сама била одговорна за акцију, све се радило под мојим именом и ризиком. Није ми преостало ништа друго него да сама за све преузмем одговорност. Полазила сам од становишта да мој живот није вреднији од живота недужно прогањаних", пише Дајана у свом дневнику. Акција се састојала од скупљања и слања помоћи у новцу, храни, одјећи и лијековима заточеним женама и дјеци у логорима Лоборград, Горња Ријека, Стара Градишка, Јасеновац, Млака и Јабланац; затим од извлачења и превоза мајки и дјеце из логора; даље, од удомљавања незбринуте логорашке дјеце у загребачке, јастребарске и сисачке породице, као и у дјечије домове и болнице, као и у прикупљању помоћи за њихово издржавање. Осим тога, Дајана је водила сложену картотеку евиденције дјеце, што је омогућило њихово поновно спајање са мајкама и очевима који су били послати на принудни рад у Њемачку. Осим бриге за голи живот и преживљавање, Дајана Будисављевић је настојала да сачува идентитет дјеце и тако омогући њихов повратак породицама. Одмах по ослобођењу, маја 1945. године, а на захтјев Министарства социјалне политике, односно Одјељења заштите народа (ОЗНА), Дајана је картотеке са подацима о логорашкој дјеци и родитељима морала предати властима. Свједочанство о свом дјеловању, као и о стравичном усташком терору над српским женама и дјецом, Дајана је преточила у дневник који започиње 23. октобра 1941, а завршава 7. фебруара 1947. Дневник свједочи о њеној изузетној храбрости, упорности, хуманости и несебичности. Бригом Дајанине унуке, психолошкиње др Силвије Сабо, сачувана је документација и дневник на основу којих је Хрватски државни архив издао књигу "Дневник Дајане Будисављевић" 2003. године. Баш у уводу "Дневника", у првом од 388 записа, она објашњава шта ју је навело да помаже Србима. Случајно је од рођаке сазнала да постоје концентрациони логори у којима су православне жене с дјецом. "Јеврејска општина помаже својим члановима у концентрационим логорима. За прогоњене припаднике православне вјере не постоји никаква акција помоћи", пише Дајана. Њени сарадници били су: Марко Видаковић, Ђуро Вукосављевић, Камило Бреслер, Иванка Џакула, Драгица Хабазин, Јана Кох, Татјана Маринић, Вјера Черне, Бранко Драгишић, Љубица Бецић... Њена акција збрињавања дјеце, чији су родитељи страдали у Другом свјетском рату, допринијела је успостављању социјалног рада као професије у Хрватској 1952, оснивањем Више школе за социјалне раднике у Загребу. Њен рад се сматра претечом свих значајних аспеката Конвенције о правима дјетета кад се ради о дјеци у рату. Од 1972. па до краја живота поновно живи у родном Инсбруку. Како је прије неколико година испричао за "Вечерње новости", Остоја Гускић је имао пет година када је са родитељима, браћом и сестром Стајком доспио у Јасеновац. "Свуд око нас само смрт. Мајка Душанка пала на под од исцрпљености. Око ње ми, дјеца. Бора је тог љета завршио први разред, Стајка од мене много старија. А Павле, на маминим грудима. Около шапућу жене: 'Ко ће преживјети'", сјећа се Остоја. Он додаје да је, у шапату који се преносио, чуо и да једна жена купи дјецу по логору и тако их спасава. "Кад, стварно, висока, витка, млада жена разговара и са мојом Душанком, и другим мајкама. Да јој предају и повјере дјецу, да их отргне од смрти која је долазила одасвуд... Од глади, болести, ножа. Мајка нас не да. Не може да се одвоји. Та жена долази поново. И, као да је сад видим, пружа Бори јабуку. А Павла подиже. Каже му: 'Баш си лијеп, баш си лијеп момчић'. Моја Душанка гледа, многа дјеца одлазе, мајке их испраћају. Тако је и она преломила. Каже Дајани: 'Дајем ти ово троје мушких, да их сачуваш, ако можеш. А Стајка нек остане'", наставља Остоја своју тужну причу. Он мисли да је мајка вјеровала да ће Дајана сачувати њега и његову браћу, али да није вјеровала да ће их више икада видјети. Запрежна кола већ су чекала на ледини, испред. Начичкана и здравом и болесном дјецом. Послије су вагонима, на слами, путовали до дјечјег логора у Сиску. Свима, који су преживјели пут, пружена је прва њега. А хљеба опет мало. "Убрзо послије, мене су послали у хранитељске породице, јер, како су ми послије причали, за здраву дјецу то је био једини спас", каже Остоја. Послије рата вратио се кући. У Требовљанима чекао га је само стриц Спасоје, који се вратио из заробљеништва. Брата Бору срео је тек послије дужег времена. А Павла, Стајку и родитеље - никад.

Коментари / 9

Оставите коментар
Name

Којо

07.04.2013 00:57

Велико поштовање према ОВОЈ ПЛЕМЕНИТОЈ ОСОБИ!!!

ОДГОВОРИТЕ
Name

Којо

07.04.2013 00:57

Велико поштовање према ОВОЈ ПЛЕМЕНИТОЈ ОСОБИ!!!

ОДГОВОРИТЕ
Name

Којо

07.04.2013 00:57

Велико поштовање према ОВОЈ ПЛЕМЕНИТОЈ ОСОБИ!!!

ОДГОВОРИТЕ
Name

Којо

07.04.2013 00:57

Велико поштовање према ОВОЈ ПЛЕМЕНИТОЈ ОСОБИ!!!

ОДГОВОРИТЕ
Name

Којо

07.04.2013 00:57

Велико поштовање према ОВОЈ ПЛЕМЕНИТОЈ ОСОБИ!!!

ОДГОВОРИТЕ
Name

Којо

07.04.2013 00:57

Велико поштовање према ОВОЈ ПЛЕМЕНИТОЈ ОСОБИ!!!

ОДГОВОРИТЕ
Name

Којо

07.04.2013 00:57

Велико поштовање према ОВОЈ ПЛЕМЕНИТОЈ ОСОБИ!!!

ОДГОВОРИТЕ
Name

Којо

07.04.2013 00:57

Велико поштовање према ОВОЈ ПЛЕМЕНИТОЈ ОСОБИ!!!

ОДГОВОРИТЕ
Name

Којо

07.04.2013 00:57

Велико поштовање према ОВОЈ ПЛЕМЕНИТОЈ ОСОБИ!!!

ОДГОВОРИТЕ