Дан кад смо Хитлеру рекли "Не"

Данас се навршава годишњица војног преврата извршеног 27.

Република Српска 27.03.2013 | 16:20 Данас се навршава годишњица војног преврата извршеног 27. марта 1941. године у један сат по поноћи, који је био не само државни удар, већ је као последица пуча Краљевина Југославија уведена у Други светски рат. У Београду и другим српским градовима а понегде и широм Југославије (Далмација), избиле су масовне уличне демонстрације у знак подршке грађана пучу. Велики масовни бунт двадесетседмог марта упамћен је по паролама "Боље рат него пакт" и "Боље гроб него роб". Британски лидер Черчил изјавио је тада да је "Југославија пронашла своју душу". Пучем је, де факто, поништено потписивање протокола о приступању Југославије Тројном пакту (Немачка, Италија и Јапан) од 25. марта. У име краљевске владе, после мучних преговора, након оцене да је Југославија стратегијски у безизлазном положају, а да се никаква помоћ од савезника не мозе добити, у Бечу су протокол о приступању Тројном пакту, потписали министар председник Драгиша Цветковић и министар иностраних послова Александар Цинцар-Марковић. Намесништво, чија је прва личност био кнез Павле Карађорђевић уклоњено је, а малолетни краљ Петар ИИ проглашен је пунолетним, што је разуме се била фарса. При том је кнез намесник послат у прогонство. Планери и извођачи пуча били су припадници неформалне групе углавном ваздухопловних официра као и појединци из редова јединица гарде. Централна личност пуча био је ваздухопловни генерал Душан Симовић, потоњи председник владе, али је неподељено мишљење да је иза њега стајао генерал Бора Мирковић а истакнуту улогу је имао и мајор Живан Кнежевић. Није потпуно расветљено, али је опште прихваћено уверење, међу страучњацима, да је пресудан подстицај државном удару, у тако преломном тренутку, има утицај иностранства, пре свега Лондона, али по свему судећи и Москве. Генерал Мирковић није ни крио контакте и сусрете са Маплбеком, или Кемпеблом. Генерал Симовић је уз положај начелника Главног генералштаба, преузео и улогу председника владе. Слободан Јовановић, угледни правник, академик, први пут је добио и некакву политичку функцију, изузимајући можда "Српски културни клуб". Изгнани кнез Павле, иако потпуни англофил, тертиран је од британске, истина ратне владе, изузетено грубо. Прво је био заточен дубоко у унутрашњости Кеније а битно доцније дозвољен му је боравак у Јужној Африци. Српске опозиционе странке и патриотске групе, као и Српска црква одушевљено су примили вест о државном удару. Уследио је 6. априла масовни брутални напад Немачке, Италије, Бугарске и Мађарске. Југославија је раскомадана а нацистички окупатори формирали су усташку тзв. Независну државу Хрватску, као и велику Албанију. Последњих неколико година судови у Србији рехабилитовали су неколицину учесника догађаја од 25. и 27. марта 1941. године. Окружни судови у Београду, односно Нишу, донели су решења о рехабилитацији Драгише Цветковића, Слободана Јовановића, Живана Кнежевића..., а Виши суд рехабилитовао је кнеза Павла. Његови посмртни остаци пренети су недавно, октобра 2012. у породичну гробницу Карађорђевића у крипти храма Светог Ђорђа на Опленцу. Земни остаци Слободана Јовановића сахрањени су у Алеји заслушних грађана у Београду, децембра 2011. године. У Србију су недавно допремљени посмртни остаци несрећног краља Петра ИИ и током маја очекује се сахрана на Опленцу.