Дизел за Трампа, вријеме за Путина: Мањи притисак на Србију и Српску?

Ако Вашингтон може да преговара са Москвом због својих фармера и превозника, Београд има снажан политички аргумент да инсистира на енергетској сигурности својих грађана. Трампов договор о руском дизелу отвара простор да Србија своје интересе образлаже истом логиком којом се руководи амерички председник. Када се правила прилагођавају потребама великих сила, потребе мањих држава морају добити место за преговарачким столом.

Пише: професор Стефан Сурлић

Доналд Трамп је 9. октобра најавио испоруке руског дизела америчком и светском тржишту, почев од више од 300.000 тона, са наредним количинама које би укупно достигле око 4,8 милиона тона. Највећи део обећања зависи од стања руских рафинерија. Амерички ОФАЦ истог дана одобрио је повезане трансакције до 7. априла 2027. Одлука има правно дејство и политичку тежину, иако динамика и пуни обим испорука тек треба да буду потврђени.

Трамп тиме покушава да добије нешто што може показати бирачима пре избора за Конгрес: јефтиније гориво и мањи притисак на трошкове живота. Путин добија приступ тржишту које му је било ограничено, уз прилику да обнови део прихода и покаже да Вашингтону ипак треба руска енергија. Њихови мотиви се сусрећу на тржишту горива, док рат у Украјини траје. Управо зато договор заслужује озбиљније тумачење од приче о неколико танкера.

Ово јесте знак селективног отопљавања америчко-руских односа. Обим тог отопљавања ипак се мора прецизно одредити. Једна дозвола за дизел не потврђује свеобухватно помирење, промену америчког односа према руским територијалним захтевима или договор о новој европској безбедносној архитектури. Такав заокрет захтевао би много шире одлуке. За сада се види спремност на трговину и попуштање у конкретној области. То је довољно да промени део политичких очекивања, али још не доказује трајну промену стратешких односа. 

Да ли Москва добија зелено светло за наставак рата? Објављена дозвола не даје војно или политичко одобрење за руске операције. Њено практично дејство, међутим, може олакшати њихово финансирање. Ако Русија добија економски уступак без проверљивог уступка у рату, смањује се притисак да промени понашање. Политички сигнал који Москва може ишчитати јесте да америчка потреба за јефтинијим горивом може надјачати захтев за строжим притиском на Кремљ.

Трамп је окривио Зеленског за високе америчке цене дизела и позвао на промену украјинског председника. Таква порука показује колико се америчка домаћа политика умешала у однос према Кијеву. Притисак да се очува снабдевање горивом сада се непосредно повезује са захтевима упућеним украјинском руководству. 

У рату исцрпљивања такав сигнал вреди. Ако Путин закључи да може истовремено да одржава војне циљеве и постепено враћа економску сарадњу са САД, имаће мање разлога за брз компромис. То повећава ризик продужавања рата. Истовремено, могућ је и амерички покушај да трговину претвори у полугу за касније преговоре. Његов успех мораће да се мери руским понашањем према Украјини, а не самим постојањем пословног договора.

Финансијски значај споразума постаје јаснији када се погледа стање руских прихода. Ројтерс је 5. октобра, позивајући се на Министарство финансија Русије, објавио да су порески приходи повезани са нафтом и гасом у првих девет месеци 2026. били приближно 17 одсто нижи него годину раније. Пад је забележен упркос високим ценама нафте, уз очекивани буџетски дефицит од око три одсто БДП-а за 2026. Руској држави је зато важно свако олакшање које може повећати извоз или побољшати услове продаје. 

За представу о реду величине довољна је једноставна, изричито хипотетична рачуница. При цени од 1.000 долара по тони, почетних 300.000 тона вредело би око 300 милиона долара, а испорука свих најављених приближно 4,8 милиона тона око 4,8 милијарди долара бруто. Уговорена цена није јавно позната и ово није процена већ оствареног прихода. Рачуница показује колико би велик посао могао бити ако се најављене количине заиста испоруче. 

Геостратешки, овај потез отвара пукотину у усклађености америчке и европске политике према Русији. Европа може наставити да ограничава руске енергетске приходе, док Вашингтон одобрава посао који треба да помогне америчком тржишту. За мале државе тај развој има двоструко дејство. Разилажење великих отвара додатне канале за преговоре, али правила чини мање предвидљивим. Србија зато може добити више простора да тражи изузетке и одрживе аранжмане. 

Најконкретнији српски интерес је НИС. Према званичном саопштењу од 30. септембра, америчка дозвола за његово пословање продужена је до 30. октобра. Док САД руском дизелу отварају приступ тржишту до пролећа, Србији је за рад кључне енергетске компаније остављено још једно кратко продужење.

Правни основи тих дозвола разликују се, али политичко питање остаје јасно: зашто би стабилност америчког снабдевања имала предност над стабилношћу српског снабдевања? Београд сада може уверљивије да тражи дугорочније и прецизније услове за рад компаније, допрему сировина и плаћање. 

У политичком смислу, приближавање Вашингтона и Москве могло би да ослаби претпоставку да сваки српски однос са Русијом нужно значи сукоб са Западом.  Америчко-руско приближавање, међутим, могло би да појача политику условљавања коју ЕУ води према Западном Балкану. Ако водеће европске државе процене да Вашингтон ублажава притисак на Москву ради сопствених интереса, могу покушати да чвршће вежу регион за своју спољну и безбедносну политику.

Брисел већ инсистира на усклађивању кандидата са том политиком, док исплате из Плана раста зависе од испуњавања утврђених услова. Србија би тако могла добити више простора за преговоре са САД, а истовремено се суочити са оштријим европским захтевима према односима са Русијом. Слична логика може захватити и БиХ: америчка прагматичност не мора значити европску попустљивост.

Амерички енергетски интерес у БиХ притом остаје јасно дефинисан. Јужна гасна интерконекција предвиђена је да преко Хрватске повеже БиХ са ЛНГ терминалом на Крку и отвори алтернативни правац снабдевања. БиХ и Хрватска потписале су међудржавни споразум 28. априла 2026, у присуству америчког министра енергетике Криса Рајта.

Америчко Министарство енергетике изричито је повезало подршку том пројекту са повећањем увоза америчког ЛНГ-а, у оквиру шире иницијативе изградње гасне инфраструктуре у средњој и источној Европи.

Зато договор о руском дизелу не даје основ да очекујемо одустајање САД од интерконекција, нових тржишта за њихов гас или дугорочног економског присуства у региону. Вашингтон може да купује руско гориво ради ублажавања домаћих цена и истовремено подстиче продају америчког ЛНГ-а на Балкану.

Обе одлуке могу служити истој политици заштите америчких интереса. Гасоводи и терминали повезују тржишта на дуги рок, па ће њихов комерцијални и геостратешки значај постојати и после тренутног договора са Москвом. Континуитет тих планова зато је уверљивије очекивање од њиховог напуштања.

И у самој енергетици могу се укрстити различити амерички и европски захтеви. Стручна анализа ИЦИС-а указује да америчка подршка Јужној интерконекцији не уклања обавезе БиХ према европским енергетским правилима. Европска комисија подржава смањење зависности од руског гаса, али инсистира и на усклађености са правним тековинама ЕУ, правној сигурности и климатским циљевима.

БиХ тако може истовремено добити снажну америчку подршку за гасовод и строге европске захтеве у вези са његовим спровођењем. Српски интерес у таквом окружењу јесте разноврсније и повољније снабдевање, уз пажљиво процењивање трошкова и дугорочних обавеза.

Шире геополитичко растерећење региона зато пре свега зависи од одрживог окончања рата у Украјини. Док рат траје, односи са Русијом остају питање безбедносног сврставања, а Балкан простор надметања око политичког утицаја и енергетских праваца. Један договор о гориву може отворити преговарачки простор, али не уклања узрок тог притиска.

Одрживи мировни споразум, са проверљивим обавезама и безбедносним гаранцијама, могао би да умањи потребу великих сила да од региона стално захтевају доказивање припадности. Мир ипак не би аутоматски уклонио европске приступне услове, спор око Косова или унутрашње несугласице у БиХ. Отворио би повољније околности да се та питања решавају уз мање спољног притиска, односно омогућио би да се српски интереси разматрају изван логике рата у Украјини.

За БН ТВ портал: Стефан Сурлић, ванредни професор на Факултету политичких наука Универзитета у Београду