Додикизам умјесто Додика

Највећи политички успех Милорада Додика није то што је готово две деценије успевао да побеђује противнике, надиграва међународне представнике и управља готово свим важнијим процесима у Републици Српској.

Пише: професор Стефан Сурлић

Његов највећи успех је што је велики део јавности убедио да политичка судбина Републике Српске почиње и завршава се са њим. У томе се, међутим, налази и његов највећи неуспех.

Лидер који после толико година власти оставља политичку заједницу у страху од његовог одласка није изградио снажне институције. Изградио је зависност.

Ако Република Српска заиста не може да функционише без једног човека, онда је она током његове власти постала слабија него што њени званичници желе да признају. Ако може, онда је вишегодишња прича о Додику као јединој брани њеног опстанка била средство политичке мобилизације и очувања власти.

Зато кључно питање пред Републиком Српском није ко ће наследити Милорада Додика. Много је важније шта ће га наследити. Хоће ли после њега остати институције способне да самостално доносе одлуке или само систем људи који своју моћ дугују његовој сагласности? Хоће ли доћи до нормалне политичке смене или ће се лична власт само распоредити између неколико наследника?

Персонализовани системи ретко производе једног јасног наследника. Они функције некадашњег вође деле између више људи. Једноме припадне председничка функција, другоме међународни контакти, трећем партијска организација, док оснивач система задржава право последње речи. Управо се таква архитектура данас назире у Републици Српској.

Синиша Каран добио је улогу прелазног председника. Саво Минић улази у нову изборну трку као кандидат СНСД-а за председника Републике Српске. Жељка Цвијановић остаје најискусније дипломатско лице странке, док Игор Додик, као организациони секретар СНСД-а и носилац листе у изборној јединици Бања Лука, постепено улази у само средиште партијске моћи. 

Додиков наследник зато можда неће бити ниједан од њих појединачно. Наследиће га својеврсни политички конзорцијум: један ће имати функцију, други међународни легитимитет, трећи партијску инфраструктуру, а Додик ће, докле год буде могао, остати врховни арбитар њихових односа.

На први поглед, то може изгледати као подела моћи. У стварности је реч о расподели политичког наследства. Институције се не ослобађају личног ауторитета, већ се различити делови тог ауторитета поверавају људима чија је основна квалификација лојалност његовом творцу.

У политичкој теорији тај процес могао би се описати као покушај рутинизације личне власти: оно што је деценијама зависило од једног човека сада се претвара у скуп правила, функција и наследних права чији је циљ да систем преживи његово формално повлачење. Проблем је у томе што се тако не институционализује Република Српска. Институционализује се додикизам.

Додикизам није само национална реторика, однос према Сарајеву или захтев за враћање на изворни Дејтон. Он је пре свега начин владања. Његову суштину чине поистовећивање вође са Републиком, партије са институцијама и политичке лојалности са патриотизмом. У таквом поретку критика власти лако постаје напад на Републику Српску, док се сваки потез вође представља као израз њеног националног интереса.

Тако је Додик постепено приватизовао и сам појам одбране Републике Српске. Када је јачао сопствену власт, тврдило се да јача Републику. Када су против њега увођене санкције, представљано је да су санкције уведене Републици Српској. Када је изгубио мандат, његова лична политичка судбина проглашена је питањем опстанка читавог ентитета.

Тиме су институције Републике Српске претворене у политички штит једног човека. Уместо да га ограничавају, оне су коришћене да потврђују његове одлуке. Народна скупштина доносила је законе који су подизали политичку температуру, да би их касније повлачила када би цена конфронтације постала превисока. Референдуми су најављивани, одлагани и поново најављивани. Учешће на изборима најпре је одбацивано као прихватање политичког насиља, а затим представљано као патриотска обавеза.

Свако подизање улога проглашавано је историјским отпором, а свако повлачење мудром државничком победом. Тако је произведен политички циклус у којем се прво ствара криза, затим се криза користи за хомогенизацију бирача, потом се преговара о изласку из ње, а на крају се повратак на почетно стање проглашава националним успехом.

Цена такве политике не плаћа се само у односима са Сарајевом и међународним актерима. Највећу цену плаћају саме институције Републике Српске.

Када се најважније одлуке доносе изван институционалних процедура, функције губе сопствени ауторитет. Председник, премијер, министри и посланици престају да буду носиоци уставних овлашћења и постају извршиоци политичке воље партијског центра. Систем тада може бити веома ефикасан у спровођењу једне одлуке, али остаје неспособан да функционише када нема јасног сигнала са врха.

Зато СНСД данас има много потенцијалних наследника, али ниједног политичара који може без Додикове подршке да преузме његов пуни ауторитет. То није случајност, него последица дугогодишње негативне селекције.

У персонализованој партији самосталност се не награђује, јер се свака аутономна политичка личност доживљава као потенцијална претња. Напредују они који најверније тумаче вољу лидера, али управо због тога тешко могу да га замене.

Посебно је проблематичан покушај увођења породичног елемента у политичко наслеђивање. Улазак Игора Додика у врх партијског система отвара питање да ли је СНСД политичка организација својих чланова или имовина која се постепено преноси на следећу генерацију. Република није наследна својина, а партијска инфраструктура, јавне функције и приступ државним ресурсима не би смели да буду део породичног наследства.

Последице таквог система виде се и у изборном процесу. У завршном извештају о превременим председничким изборима, ОДИХР је указао на злоупотребу јавних ресурса, притиске на запослене у јавном сектору, предност кандидата власти и несразмерну заступљеност на јавном сервису.

Кампања је поново била усмерена углавном на национални идентитет и положај Републике Српске, док су друштвена и економска питања остала на маргини.

Због утврђених неправилности, укључујући фалсификоване потписе и гласање без важећих докумената, претходни избори су морали бити поновљени на 136 бирачких места у 17 изборних јединица. 

Постоји нешто што је највећа опасност у периоду после Додика. Његови наследници неће имати његов ауторитет, политички инстинкт ни способност да истовремено производе кризе и преговарају о њиховом окончању.

Да би доказали лојалност и придобили бирачко тело навикнуто на политику сталне угрожености, могли би бити принуђени да опонашају његову реторику. Али копија личне власти готово увек је нестабилнија од оригинала.

Умеренији наследник могао би бити оптужен за издају Додикове политике. Радикалнији би могао да произведе кризу којом није способан да управља. Породични наследник имао би партијску инфраструктуру, али не нужно и јавни ауторитет.

Колективно руководство могло би функционисати док је Додик присутан као арбитар, али би се након његовог стварног повлачења лако претворило у борбу за контролу партије, институција и јавних ресурса.

Американци и други међународни актери вероватно могу живети са таквим системом све док он не производи безбедносну кризу. Њима је важније да Република Српска буде предвидљива него демократска, да прихвата договорене обавезе и да не прелази границу отворене конфронтације. Због тога спољна подршка или толеранција не могу бити доказ да је унутрашњи поредак здрав.

Република Српска мора од међународних актера захтевати поштовање своје аутономије, али истовремено мора од сопствене власти захтевати поштовање својих институција. Одбрана Републике Српске не може значити само одбрану њених надлежности од Сарајева.

Мора значити и одбрану Народне скупштине од партијске дисциплине, јавног сервиса од политичке контроле, јавних предузећа од страначког плена и избора од злоупотребе институција.

Критика Милорада Додика зато није нужно критика Републике Српске. Напротив, инсистирање да Република мора бити већа од било ког појединца представља озбиљнију одбрану њеног политичког субјективитета од тврдње да без једног човека она не може опстати.

Опозиција, међутим, неће победити додикизам ако своју политику сведе само на противљење Додику. Чак и када он оде, остаће систем запошљавања, медијске контроле, расподеле јавних средстава и производње политичке лојалности.

Потребна је понуда институционалне Републике Српске: политичке заједнице у којој се власт може променити без страха да ће променом партије нестати и сама Република.

Додиков највећи политички успех - поистовећивање себе са Републиком Српском – зато би могао постати његово најопасније наслеђе. Он ће једног дана отићи, као што одлазе сви политички лидери.

Али без стварне институционалне промене, уместо Додика остаће додикизам: власт без стварног ауторитета, наследници без интегритета и Република која тек треба да научи да може постојати без политичког старатеља.

За БН ТВ портал:

 Стефан Сурлић, ванредни професор на Факултету политичких наука Универзитета у Београду