Пронио славу агенције Тањуг и нашег новинарства

Сећање на чувеног новинаеа Михаила Милу Шарановића, из пера његовог пријатеља Владимира Митрића

Пише: Владимир Митрић

Када се изговори име Михаило Шарановић, сва врата на Истоку широм се отварају!

Ово је, поред осталог, пре нешто више од 31 годину, на испраћају великог човека и чувеног новинара, директора агенције ТАЊУГ у њеним најславнијим данима, незаборавног дописника из Москве, Пекинга и других светских метропола, на Новом  гробљу у Београду, поред осталог поручио угледни руски дипломата.

На Истоку је био омиљен и цењен, а ништа мање није био поштован и уважаван на Западу.Ко га је, макар једном у животу срео, памтио је сусрет за сва времена.Пријатан, одмерен, умерен, учтив, шармантан, културан, отмен, раскошно образован и за новинарство и књижевност надарен до неслућених размера, занимљив и драг, Михаило Мило Шарановић спада у оне људе на које сећање, не само што не бледи, већ се снажи, пошто се, слажући слике о њему, тек са ове временске дистанце, како је говорио Владимир Дедијер, још виде  схвата његова величина и значај свих нас, који смо га, не само познавали, већ дружећи се унели га дубоко у своју душу као непоновљивог у много чему.

Човекољубље је, напросто, сејао на сваком, од обичних сусрета до дружења, прича и причања човека, који је зрачио љубав у свакој речи, погледу и њему својственом благом осмеху. Уважавао је сваког човека. За свакога је имао лепу, златоусту реч.

Изгроварао је речи као духовне мелеме за сваког саговорника, који би се, после разговора, осећао и пријатно, и задовољно, и уважено од човека, који је, у дословном смислу, био грађанин света. А, у сваком сусрет, диван и пријатан за дружења као из најлепше бајке.

Михаило Шарановић је, као челник Тањуга, исписао најславније странице, не само те агенције, већ и југословенског новинарства.

Његово велико дело у новинарском еснафу, али и књижевно кроз сјајне књиге, остаће незаборавно. И као стална мера за све нас, и за будућа поколења, који изаберу новинарство за животни позив. А, Михаило је би, уверио сам се, лично, и по професиналном и по животном опредељењу новинар.И, најбољи је, чини ми се, пример да врхунски професионалац, мора да буде диван човек.

Мило је то животом и богатим делима сведочио.

Први је, што су пренеле све светске агенције, известио да је, пре 51 годину, завршен Вијентнамски рат.То је била екслузива, наравно, планетарних размера.Али, једна од многих, из разних делова света, која је обележила његов новинарски рад. Волео је да подстиче, помаже соколи младе колеге, које је прихватао, увек, као ретко који старији колега, тада, посебно уредник и директор, као себи равне.

Тако су многи кренули његовим стазама, као „семе“ које је ваљано „посејано“ и разасуто по свету да часно ради новинарски посао, упркос свим тешкоћама и изазовима које носи.

Први пут сам Михаила срео у Тањугу 1983 године, када сам као гимназијалац, ишао у агенцију, са школским друговима, да видимо како се у њој ради, како се пишу, како стижу и како се шаљу на све стране  вести, информације, извештаји, али и стварају други  вредни облици новинарског изражавања.Знао сам, већ тада, да је лознички зет, од Јевтића, са Мераје, где је и данас кућа у којој је рођена његова дивна супруга Вера и сјајни људи и доказани стручњаци у својим пословима - Драган и Желе.

Радовала ме је, некако, јако што има везе с Лозницом, не слутећи да је то много, много више од пуке чињенице да му је супруга рођена крај Штире. Мило је био, уверио сам се, касније, дружећи се са њим и Вером,  много више од зета лозничког.

Срели смо се у Манастиру Троноша, одмах после босанског рата, у светињи коју је, као и друге знаменитости Јадра, све до Текериша, Цера, Гучева, Бање Ковиљаче и Тичара знао, како се то каже у народу, као свој џеп.Сећам се да је Вериног сјајног оца, свог таста, одвео у Троношу, средином осамдесетих година прошлог века.Чинио је то, увек с љубављу, с поштовањем, бриљантним осећајем пажњом. Баш као да је његов отац.

Таст је био одушевљен кад је видео испред светиње преуређену чесму „Девет Југовића“ и рекао да тако није било кад је последњи пут  био у Троноши.

- Питао сам деду, како је звао таста, јер су га тако звала његова деца Светлана и Саво, и деца његових шурака,  када је последњих пут био у Троноши.

- Последњи пут сам, Мило, био 1938. године  -одговорио је деда, о чему је, са симпатијама и љубављу, говорио.

Михаило и Вера су имали дивне пријатеље у Лозници, међу којима је и легендарни лознички лекар, први овдашњи хируг, др Павле Финогенов и његова породица, као и у комшилуку.

Успели су, као ретко ко, да очувају, негују однос са комшијама, на Мераји, као да је Вера јуче отишла из Лознице, а да Мило није рођен у славним Бјелопавлићима, већ крај Штире, у Лозници, подно Гучева и недалеко од Дрине.Сви су их, не само поштовали, већ и волели и та „слика“ се пренела и на млађа комшијска поколења.Вера и њен брат Драган, сваког лета, су, када дођу у родну кућу, приређивали сусрете са људима који су се радовали сусрету са њима и Михаилом и обратно.

Били су то сусрети, после Михаиловог упокојења, годинама на којима сам био и што су били баш достојни омажи великом Бјелопавлићу, зету и миљенику Лознице и Јадра.

Сећам се колико ми је значило кад ме, из Москве, у време док сам био ратни репортер са леве обале Дрине, позове, да изрази родитељску забринутост за мене.Од тих благотворних речи, и његових и Вериних, и данас ми, често, пођу сузе.Та њихова дубока људска саосећајност, библијског кова, постала је давно део моје душе и бића. Схватио сам све њихове поруке и поуке, које никад нису били ни налик „држању лекција“, већ тако упућене да човек схвати да изнад свега треба бити човек у дословном смислу те речи.

Наша дружења су, у једном периоду,по њиховом повратку из Москве, биле интензивна.Мило је инсистирао да му не персиран, говорећи : -Па, Владо, ми смо колеге и своји смо!

То  је један од људи, као и Вера, којима се не персира лепог васпитања ради, већ онако, из дубине душе,  свим срцем.

Сећам се тих деведесетих година и разних мука, којих ни сами они нису били поштеђени, а помагали су људи, чини ми се, више чак и него што су могли. Многим људима биле су чак и животно спасоносне помоћи, и њиховој деци, међу којима је, наравно, било Лозничана.

Вест о Михаиловом упокојењу сазнао сам у Сарајеву, где сам био дописник „Новости“. Одмах сам сео у аутомобил и кренуо у Београд, да достојно испратим човека, људину, новинарског горостаса, незаборавног лозничког зета, који ми је био, нека врста, најбољег „савеза“ најближег сродника и најбољег пријатеља.Тужно је било да тужније, чини ми се, не може да буде. Уз сузе и уздахе протекла је моја посета гробници у Бјелопавлићима, где, уз своје најмилије, почива. 

Пише: Владимир Митрић