Несторовић, трагач за заборављеним људима и догађајима

У селу Бродац, близу Раче, завичају његових предака, живи и ствара Тихомир Несторовић, књижевник, писац романа и приповиједака, хроничар, путописац и новинар, трагач за заборављеним људима и догађајима, чувар успомена, одан свијету литературе, у који је ушао прије пет и по деценија.

У његовој биографији су романи "Миона Брочанска", "Двије додоле", "Јана", "Теодор", "Илинчићи", "Јабланови", "Снене звијезде", "Пансион госпође Хаџивуковић", "Идем себи".

Осим награде "Јанко Веселиновић", Удружење књижевника Србије прогласило је "Илинчиће" за најбољи историјски роман написан на српском језику 2016. године.

У библиотеци књижевних дјела Тихомира Несторовића су и збирке приповиједака "Беле лађе Теше Бећарине", "Јецај душе танкоћутне", "Између двије ријеке", "Земља виловита", "Приче завичајне", "Прољећа редова Јосифа", "Дукати Паје Злојутра", "Људовање" и "Мелина из Тесалоники експреса".

Посљедња, недавно објављена збирка прозе "Мелина из Тесалоники експреса" је јединствен и оригиналан Несторовићев рам за завичајну слику свеколиког живота у равници између двије велике ријеке, Саве и Дрине, али и зворничког Подриња, Мачаве, Срема…

Приче завичајне

То је подручје на којем се преплићу менталитети Мајевице, Гучева, Цера и Фрушке горе, јер мене, као аутора, каже Несторовић, посебно интересују људи поникли у Семберији и Срему, гдје се сусрећу различити свјетови:

"Тај својеврсни, необични и вјековни додир истока, запада, сјевера и југа, није њихов судар, сукоб, трвење или потирање, него складан спој култура, језика, обичаја и начина живљења разних народа у сливовима Дунава, Саве и Дрине, те испод многих балканских планина и са њих, горја, порјечја..."

Тихомир Несторовић, плодан писац и хроничар свога краја, у литератури пресликава живот, људе, пејзаже, небо, воду, птице, вјетар, зоре, јутра, сутоне и омају коју на ријеци стварају велики точкови лађа...

Он тако на својствен начин чува прошлост, крунисане главе, перјанице, војске, злодухе, устанике, спасиоце, михољске паучине, кликтаје соколова, пој птица у том мегалополису.

"Ово је простор у коме се, као аутор, лагодно и сигурно осјећам, па зато и могу из њега, за своју прозу узети често познате, стварне ликове, најчешће своје савременике, али и оне из колективног сјећања равничара и брђана. То су истинити догађаји, аутентични људи који у мојој причи, разумљиво, имају своје двојнике смјештене у неко блиско или далеко вријеме и мјесто", објашњава овај плодан писац који ријечима слика и чува од заборава људе које свакодневно среће или памти.

"То је цијела галерија ликова, лађара, домаћина, ратара, аласа, чобана, жељезничара, жандарма, политичара, новинара, писаца, официра, кафеџија, надничара, отмених дама, успаљеница, находа, гонича стоке, чамџија, плећатих бунџија, немилосрдних газда и многих других - свих и свакаквих који ту живе (или су битисали у неким временима), који постоје, долазе и одлазе, али опстају само у мојој прози."

Плави друмови

Рано сам схватио да се у моме завичају, прича нам Несторовић, такође аутор седам монографија о људима и догађајима у Семберији, све незаустављиво креће, да је све у сталном покрету, јер су ријеке Сава и Дрина, те Босут у Срему, широки, плави свјетски друмови, а да су равнице, горе и планине сигурна уточишта, долазишта и полазишта, и чувари успомена.

"У том завичајном свијету, у који се улази на велика врата која не шкрипе него клизе, као писац, уочио сам да има различитих људи, који су, да би опстали, увијек гајили наду и очекивали својеврсно спасење, али и охолих, грубих, неумољивих и опаких пакосника којима, кад-тад, дође вријеме плаћања дугова за недјела."

Као писац, и као новинар у сталном трагању, Тихомир Несторовић води своју литерарну борбу са временом и заборавом, одлучан да његови јунаци буду упамћени по танкоћутним душама, неправедно гурнути на маргину живота.

"Одувијек сам настојао да своје земљаке, долазнике, пролазнике, невољнике, гониоце, прогоњене, оптужене, убоге, силне и све друге доживљавам и сликам у искреном душевном и физичком лику, како би их представио са свим њиховим особинама, карактером, покретима, кораком, страхом, надом, ријечју..."

Теорија о завичају

Трудио сам се да их читалац доживи, допуњава овај писац своју литерарну теорију о завичају, осјети мирис њиховог зноја, да буде обавијен повјесмом дима њиховог дувана и очаран њиховом пјесмом и причом.

Академик Неђо Шиповац за овог неуморног хроничара Семберије, пером и камером, рекао је:

"Несторовић је, дакле, биограф и фактограф Семберије, у коју, кроз његове записе надолазе још и Мајевица и Посавина, и Мачва и Подриње, и Срем, али и оне шумовите планине које се мукотрпно пењу небу под облаке."

Са новинарима, писцима и културним ствараоцима из Јадра, Мачве, зворничког Подриња, Семберије, Срема и са Мајевице, у сарадњи са Удружењем књижевника Србије (УКС) већ девет година води манифестацију "Филиповање", чији је превсходни задатак да слави и проучава велико пјесничко дјело Филипа Вишњића. У тој акцији прикупљено је преко три хиљаде књига за библиотеке у Вишњићеву, Семберији и Зворнику.

Три хиљаде репортажа

Несторовић је објавио више од три хиљаде новинских, радијских и телевизијских репортажа у циклусима "Људи са ријеке", "Семберија у репортажи", "Ријека Дрина и Подриње", "Записи"...

Добитник је неколико значајних награда за новинарство и књижевност, "Златна телевизијска слика", "Златно зрно Србије", Повеља "Филип Вишњић", "Вукова повеља", Златна повеља "Станко Николић" града Зворника, Златна повеља "Филип Вишњић" града Бијељина.

Добитник је Специјалне повеља Удружења културних стваралаца Србије "Завичај" за више од 300 телевизијских репортажа "Приче завичајне" у продукцији БН телевизије за коју и данас, уређује и води емисију о пољопривреди "Село".

Несторовићева телевизијска репортажа "Када је равница плакала", о катастрофалној поплави у Семберији 2010. године, награђена је Специјалном наградом "Ника" на Интернационалном фестивалу репортаже "Интерфер".

(Независне новине) Фото: БН