Независни интелектуалци о рјешавању питања имовине; Српска не да своју имовину

Група независних интелектуалаца данас је размтарала питање имовине и још једном подвукла да имовина Републике Српске не може припасти БиХ.

Закључци са трибине, одржаној данас на Правном факултету, групе независних интелектуалаца:

1. Савјет безбједности УН је својом Резолуцијом број 942 од 23.9.1994. године одобрио територијалну подјелу између Републике Српске и Федерације БиХ, на бази приједлога држава чланица Контакт групе (САД, Велика Британија, Њамачка, Француска и Русија), који су ове државе сачиниле 4. јула 1994. године, а затим га поднијеле на усвајање Савјету безбједности УН. Приједлог Контакт групе и Резолуција број 942 одобравају територијалну подјелу у омјеру 49% територије Републици Српској, а 51% Федерацији БиХ, и разграничење ова два ентитета на тој основи.

2. У септембру 1995. године у Женеви су, на бази наведене Резолуције Савјета безбједности и Плана Контакт групе, Република Српска и Федерација БиХ закључиле међусобни уговор, познат као Женевски принципи, којим су уговориле да Република Српска има 49%, а Федерација БиХ 51% територије.

3. Полазећи од наведених чињеница, Дејтонским мировним споразумом је оваква територијална подјела уговорена Анексом 2 - Споразумом о граници између Републике Српске и Федерације БиХ, којим је уговорено (члан 1. тог Анекса) да ће граница између Републике Српске и Федерације БиХ бити онаква како је одређена на мапи у Додатку тог споразума.

4. Таква територијална подјела и разграничење одређени су затим и у Анексу 4 – Уставу БиХ, јер се у преамбули  Устава БиХ наглашава да се тај Устав доноси „Позивајући се на Основне принципе договорене 8. септембра 1995. године у Женеви“. Тиме је Женевски уговор између Републике Српске и Федерације БиХ о територијалној подјели и њиховом међусобном разграничењу уграђен и у уставне темеље Босне и Херцеговине,  све на бази наведене Резолуције Савјета безбједности УН број 942 и омјера 49:51%.

5. Из тих разлога Уставом БиХ није прописано нити је могло бити прописано да имовина припада БиХ нити да БиХ може имати уставну надлежност о том питању. Јер, када се изврши  уговорна подјела територије и уговори међуентитетска граница, што су између себе уговориле Република Српска и Федерација БиХ Женевским споразумом, Анексом 2 Дејтонског споразума и Уставом Босне и Херцеговине, а све то на темељу Резолуције Савјета безбједности УН број 942 и Плана Контакт групе, то по природи ствари (правној и свакој другој природи) значи да територија (и оно што је на њој и под њом) с једне стране те границе припада и јесте имовина тог ентитета, док све то са друге стране те границе припада и јесте имовина оног другог ентитета и на основу тога престају да важе сви прописи бивше СР Босне и Херцеговине и Р БиХ о овом питању, који су до тада били на снази.

6. У новембру 2001. године Предсједништво БиХ је на основу сагласности Парламентарне скупштине БиХ ратификовало Споразум о сукцесији имовине СФРЈ. Тим Споразумом је уговорено (Анекс А) да се непокретна имовина СФРЈ која се налазила на територији СФРЈ преноси држави сукцесору на чијој територији се налази.

Међутим, на основу међународног права о сукцесији држава у погледу државне имовине предмет сукцесије може бити (према општем правном правилу немо плус иурис) само она имовина чији власник је држава које више нема била на основу свог унутрашњег права у тренутку сукцесије држава.

Према члану 85. Устава СФРЈ тој држави нису припадали земљиште, шуме, шумско земљиште, пољопривредно земљиште, грађевинско земљиште, рудно благо и друга природна богатства, путеви, воде, ријеке, језера, па због тога СФРЈ није била њихов власник, већ су те и друге сличне непокретности на основу члана 85. Устава СФРЈ биле добра од општег интереса.

7. Из ових чињеница је јасно да у тренутку престанка СФРЈ и сукцесије држава Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији  нису припадали нити је она била власник наведених и других непокретности у виду земљишта, шума, језера и сл, па зато оне нису биле нити су могле бити предмет сукцесије у Споразуму о сукцесији СФРЈ. Усљед тога према општем правном правилу немо плус иурис БиХ по основу Споразума о сукцесији СФРЈ није стекла нити је могла стећи те непокретности, већ само оне на којима је СФРЈ у тренутку сукцесије држава била уписана као власник. Стога БиХ има надлежност да донесе закон само о тим непокретностима, које се, уписане на име СФРЈ као власника, лако могу пронаћи и утврдити увидом у одговарајуће земљишне књиге и катастар. 

8. Све остале јавне непокретности су имовина ентитета на чијој територији се налазе, сагласно Резолуцији Савјета безбједности УН број 942, те сагласно Женевском споразуму од 8. септембра 1995. године, као и Дејтонском споразуму, и то Анексу 2 (Споразум о граничној линији између Републике Српске и Федерације БиХ) и Анексу 4 тог споразума (Устав БиХ), чему треба додати да Устав БиХ у члану 3. прописује да све што Уставом БиХ није изричито дато у надлежност БиХ јесу надлежности ентитета.

9. Све претходно наведено јесу разлози због којих Република Српска нема право нити смије дати своју имовину било коме, под било којим изговором. Због тога се, с обзиром на то да су ово искључиво унутрашња питања БиХ као државе чланице УН, уређена Уставом БиХ, Анексом 2 Дејтонског мировног споразума, Резолуцијом Савјета безбједности број 942 и Женевским споразумом од 8. септембра 1995. године,  упозоравају ОХР и међународна заједница да се не упуштају, на било који начин и под било којим изговором, у подухват наметања свог „закона“ о тзв. државној имовини. Сваки такав покушај биће флагрантна и најгрубља повреда Устава БиХ и Повеље УН – повреда принципа суверености БиХ као државе чланице УН (члан 2. Повеље УН) и повреда принципа забране увођења и одржавања међународне цивилне управе (старатељства-протектората) над било којом државом чланицом УН (члан 78. Повеље УН).

Ти принципи су саставни дио и унутрашњег правног поретка БиХ, што је прописано чланом 3. Устава БиХ, тако да и Устав БиХ тиме јасно забрањује да ико други влада и доноси законе у БиХ умјесто њених надлежних институција. Усљед тога ће сваки покушај наметања „закона“ о тзв. државној имовини бити и тешка повреда Устава БиХ те ћемо га сматрати подривањем темељних дејтонских рјешења, због чега ћемо у том случају позвати најширу јавност да се томе супротстави.

10. Из наведених разлога Република Српска не може и неће прихватити ниједну од одлука Уставног суда БиХ о тзв. државној имовини, јер је сваком од њих грубо повријеђен Устав БиХ, будући да је тај суд, излазећи из оквира својих надлежности прописаних Уставом БиХ, у свакој од својих одлука о овом питању неуставно стварао своје „норме“ и неуставно судио по својим „нормама“, а не на основу правних норми прописаних Уставом БиХ, Анексом 2 Дејтонског мировног споразума, Резолуцијом Савјета безбједности број 942 и Женевским споразумом од 8. септембра 1995. године.

11. Позивају се сви релевантни актери политичког живота у Републици Српској и Федерацији Босне и Херцеговине да, у складу са Уставом БиХ, Анексом 2 Дејтонског мировног споразума, Резолуцијом Савјета безбједности број 942 и Женевским споразумом од 8. септембра 1995. године, приступе изради и доношењу закона о непокретној имовини која припада Босни и Херцеговини на основу Споразума о сукцесији СФРЈ.

(БН) Фото: Уступљена фотографија