Отимање имовине Српске по принципу Хегеловог цинизма

Без обзира на јасне одредбе Устава Босне и Херцеговине (Анекс 4. Дејтонског споразума), члан ИИИ, тачка 3а којима је недвојбено утврђено да регулисање државне имовине припада ентитетима, односно федералним јединицама, и даље, а нарочито послије понижавајуће одлуке Народне скупштине о повлачењу Закона о државној имовини се из одређених кругова то оспорава.

Пише: Проф. др Петар Кунић

Основу за такве тврдње чини антиуставна одлука Уставног суда БиХ којом је утврђено да је то питање у надлежности државе. Међутим, из цитиране одредбе Устава БиХ у поднаслову ’’Закони и надлежности ентитета и институција БиХ’’, недвосмислено произлази да надлежност за регулисање имовине припада ентитетима. Тачка 3а гласи:’’ Све државне функције и овлаштења која нису изричито додјељена институцијама Босне и Херцеговине припадају ентитетима’’.

У искључивим надлежностима таксативно наведеним које припадају институцијама БиХ нема надлежности за правно регулисање државне имовине, па стога дотична надлежност припада ентитетима.

Овдје се ради о о тзв. резидуалној (преосталој) надлежности или у праву познатом институту пресумпцији надлежности у корист ентитета. Ова клаузула примјењује се у федералним државама,  а што је без сумње по свом уставно правном уређењу Босна и Херцеговина, што је потврдила Венецијанска комисија а и у новије вријеме и Европски суд за људска права поводом случаја ’’Ковачевић’’. Истовремено, овдје треба истаћи и да ова одредба Устава потврђује да ентитети обављају и државне функције што се такође жели оспорити.

Посебно је важно истаћи да је одредба о резидуалној надлежности уграђена у Устав Босне и Херцеговине под утицајем уставног текста Америчке Конфедерације под називом:’’Чланци о конфедерацији и сталној унији међу државама’’, чији нацрт је усвојен 1777. године а дејство се почело производити 1778.године. Други од споменутих чланака гласи: ’’Свака држава (мисли се на федералне јединице П.К.) задржава своју сувереност, слободу и независност, и сваку власт, надлежност и право које овом конфедерацијом није изреком додијељено Сједињеним Државама окупљеним у Конгресу’’.

Запањујуће да управо Џејмс О’Брајан, помоћник државног секретара за европска и евроазијска питања и Мајкл Марфи, бивши амбасадор САД у БиХ олако тумаче и одређују се погрешно о уставној одредби Устава БиХ, игноришући објективне правне чињенице, иако је Дејтонски споразум управо скован у њиховој земљи што подсјећа на Хегелов цинизам када су га питали: зна ли да су чињенице у супротности са његовима промишљањем, он је одговорио: ’’тим горе по чињенице’’.

Да је Уставни суд по питању имовине својом одлуком узурпирао надлежност ентитета додатно потврђује и одредба чл. ИИИ тач.5. Устава БиХ.

Према одредби овог члана Босна и Херцеговине може преузети и друге послове изван оквира одредбе чл.ИИИ тачка 1) (таксативно наведених) надлежности институција Босне и Херцеговине) ’’ под условом да се ентитети сложе, између осталих и за послове коју су нужни за очување суверенитета, територијалног интегритета, политичке независности и међународног статуса Босне и Херцеговине, у складу са подјелом надлежности међу установа Босне и Херцеговине’’.

Овдје се ради о пословима на које се Уставни суд позива на одлуци о имовини, користећи их као основу за доношење одлуке, негирајући вољу ентитета која је у овом случају према одредби Устава примарно потребна. Стога уставна одлука нема уставно утемељење јер се таква одлука може донијети у законодавној процедури уз сагласност ентитета.

Без обзира на јасне одредбе Устава по питању имовине, ОХР и одређени међународни кругови на инсистирање бошњачке политичке и интелектуалне елите истрају да докажу немогуће. Доношењем одлуке Уставног суда која се односи на регулисање државне имовине, Уставни суд је злоупотребио своја овлаштења и промјенио Устав за што није надлежан.

Он није надлежан да мијења Устав, већ да га тумачи и примјењује. У европском континенталном праву којем припада БиХ, функцију стварања права имају законодавни органи, а не судови. Судови имају дужност да га штите, тумаче и примјењују. Судови могу да стварају право тамо гдје нема кодификованог устава, гдје је уставна супрематија додијељена судовима.

БиХ има кодификован устав, па уставна супрематија припада законодавним органима. Одлука уставног суда о регулисању државне имовине нема уставно утемељење, већ политичке конотације креиране у циљу стварања унитарне државе. Дакако, то право нема ни Високи представник, не само зато што је нелегалан, већ и због чињенице што му то право не даје ни Анекс 10 Дејтонског споразума нити Бонска декларација.

Уставни суд захваљујући свом саставу са иностраним елементом и недостатком Закона о раду уставног суда који имају све земље настале распадом Југославије, и готово све земље свијета, у континуитету прегласава чланове Уставног суда из Републике Српске, управо захваљујући тројици странаца и често на штету Републике Српске.

Своје одлуке, у правилу ситуира у политичко залеђе, увијек у виду заштите људских права или суверенитета Босне и Херцеговине, и превазилажењем својих компетенција доноси одлуке у корист државе.

Без Закона о раду Уставног суда и сопственим утврђеним тзв .Правилима, Уставни суд је себи дао за право да уређује и питања која су резервисана за закон, чиме се избјегава сваки вид парламентарне контроле. Уставни суд без закона заузео је позицију Римског концепта апсолутне власти која се не контролише. Инострани елемент са тројицом судија у саставу Уставног суда, иако предвиђен на 5 година, уз могућност промјене након тог рока, остао је готово тридесет година јер бошњачка политичка елита не жели њихово брисање из чланства.

Гордијев чвор Уставног суда може се ријешити само доношењем Закона о раду уставног суда. Законом, не само да ће се брисати стране судије из састава Уставног суда, већ је потребно да се уреди рад Уставног суда, јер је постојећа регулатива непотпуна и недовољна а понегдје и нејасна, што омогучава његову самовољу.

Без одговарајуће регулативе, Уставни суд суди а ла царте, прилагођава правду политичким потребама. Посебно је проблематичан недостатак процесних норми законодавног карактера, који ствара велику, непремостиву празнину која отвара пут арбитрарности и самовољи у поступању.

Република Српска мора истрајати на досљедној примјени Дејтонског споразума и Устава Босне и Херцеговине како по питању доношења Закона о раду Уставног суда у надлежности државе, тако и на регулисању државне имовине која је без сумње у надлежности ентитета. При томе треба поћи од чињенице да је и сувише арбитара у регулисању унутрашњих односа у БиХ који наступају по оној Орвеловој ’’све животиње су једнаке а неке су једнакије’’ при чему треба имати на уму да Републици Српској не припада мјесто једнакије.

Да би постигла барем привидно једнак положај, то захтјева осмишљен концепт мудре и избалансиране политике, користећи углавном демократска средства и потенцијал знања с којим се располаже, при чему треба избјећи политичке емоције, инат, галаму и личне анимозитете.

Посебно треба избјећи радикалне потезе сецесионизма, који се манифестују кроз непримјену одлука Уставног суда БиХ и Закона БиХ на територији Републике Српске, па их накнадно поништавати од стране Народне Скупштине Републике Српске.

Исто тако, неразумна је одлука о неименовању судија из Републике Српске у Уставни суд БиХ, што свакако доноси више штете него користи. Сви такви потези карактеришу се као сецесионизам, што у Европи носи озбиљну политичку тежину и доводи Републику Српску у незавидан положај.

Проф. др Петар Кунић