Партократија зазире од знања и слободне мисли

Проф.др Петар Кунић

Систем је структурисан на партијској а не на државно-правној логици. Патрократија ствара дисфункционално друштво, разара не само образовну него и моралну страну друштва, док људе од знања и правде ставља у страну. Промовише потпуну контролу над радом државних институција, правосуђем, управом, полицијом, тајним службама, образовањем, здравством, културом и бизнисом, чиме нарушава интегритет институција.

Такве тенденције и процеси упућују на чињеницу да друштво није прошло процес разумијевања у којем консолидација политичког бића још није досегла жељени ниво, гдје не постоји супстанцијални консензус, јер политичке елите не знају разговарати са онима који другачије мисле. Институције државе су у знатној мјери спутане и под партијско-политичком контролом.

Тренд деинституализације је присутан, умјесто да институције буду стварни носиоци власти, оне постају формалне и титуларне.

Људи су одговорни владајућој странци а не институцијама. Они који не припадају владајућој странци су радно-правно дискриминисани због својих политичких увјерења и ставова.

Ствара се неправда и преварантски менталитет који немају моћ да духовно оплемене човјека. Политичко опредјељење постало је мјерило свих вриједности. Захваљујући политичкој припадности владајућим политичким партијама ''многи неспособни људи далеко су догурали. Ко је неспособан може радити све док способни раде што знају'' (Душко Радовић).

Глад за политиком произлази из чињенице што је у земљи све политика, она о свему одлучује, и о стварима за које није компетентна. Друштво је дубоко подјељено, адаптација друштва на кључне и нове вриједности је изостала. Нисмо изградили свијест за опште добро, о значају правне државе и правде.

Умјесто тога партократија ствара осјећај подаништва, беспомоћности и културу зависности,  што је корак до корупције и дезорјентације народа. Подаништво је ниско цијењена категорија а поданици су морални пигмеји. Полтронски и поданички манири постали су прихватљива друштвена норма. Постали смо друштво спорог корака које не уочава трендове да на њих на вријеме реагује.

Недостаје артикулисана памет, из чега произлази недовољно кориштења научног и стручног виђења.

Партократија промовише лажне вриједности а резултат тога је најезда маргиналаца у јавном животу. Даје се предност полусвијету у односу на знање, стручност и образовање. Лаж обликује свијест људи а лакоумност и похлепа доминирају јавним дискурсом.

Систем је далеко од демократске зрелости. Похлепа и пљачка прихватају се као памет и храброст. Гради се модел друштва у којем доминирају популизам, корупција и лична корист. Партократија зазире од знања и слободне мисли, њој одговара провинцијални приградски ум, са примјесом приградске естетике, параде, шунда и кича.

Умјесто борбе за вриједности, она се бори за политичке позиције и моћ. Изгубљен је образац просвијећености и толеранције док импровизаторски однос према чињеницама доминира. Прваци владајућих странака понашају се као сталежи за себе, као партијска аристократија, одговорна сама себи, користећи механизам пропаганде за стварање искривљене слике о стварности.

Привилегије политичких елита су давно изашле испод контроле и постају све проблематичније. Партократија није одговорна свом народу већ политичкој елити чије одлуке беспријекорно извршава.

Ухваћени у замку егзистенцијалне зависности и полтронства, интелектуалци нису у прилици да на реалистичан начин оцјењују проблеме у друштву и дјелују у циљу критичког промишљања у тражењу бољих рјешења. То је разлог што нам у стварности недостају људи изоштреније визуре, несаломиве логике, мисаоне дубине и оригиналности.

Жалосно стање јавног, научног и академског дискурса продуковало је погрешне вриједности у друштву. Академија наука и умјетности и Универзитет не дају адекватне резултате у развоју научне и академске мисли, која треба да буде предуслов бољег разумијевања привредног, друштвеног и културног развоја.

У јавности Академија у Републици Српској се често назива партијска академија, док се за Универзитет сматра да се политика превише увукла у његове редове.

Главни критеријуми за избор су оданост и послушност владајућој слтуктури Академије, те политичка подобност што је апсурд.

У сваком конкретном случају морали би бити јавно доступни (путем медија и штампе) објављени радови и дјела сваког кандидата као и њихов допринос одређеној области, те допринос општем добру. Уз сво уважавање знатног броја академика од угледа и достојанства који су досегли завидан интелектуални и стваралачки капацитет, мора се се признати да су неки стицајем околности, превасходно из политичких и фамилијарних разлога постали чланови академије, а да не заслужују да се нађу ни у фусноти.

То су у правилу партијски ангажовани људи без могућности да утјечу на друштвене токове. Несагледиве су дубине њиховог незнања.

Усљед наопакости и површности политичког система знатно је пољуљано повјерење у систем високог образовања. Систем има тенденцију слабљења ауторитета образованих људи.

Опортунизам и најезда маргиналаца у јавном животу урушио је систем вриједности, дајући предност полусвијету у односу на знање, стручност и образовање, док институције Универзитета језуитски ћуте, иако би по својим постулатима требали бити носиоци универзалних вриједности и истине, те главни протагонисти научне мисли.

У стварности недостаје критичког мишљења институционалног ауторитета, чиме се губи објективност. Критика је креација а не деструкција.

Она је патриотски чин, виши облик патриотизма.

Оснивање приватних високошколских установа дато је у већини случајева некомпетентним људима, који нису имали ни приближну свијест о значају високог образовања.  Свакако да ту свијест није имао ни законодавац нити они који су учествовали у процедурама давања дозвола за рад тим инстутуцијама, чиме је у високом образовању учињена системска грешка и нанесена штета друштву у цјелини.

То је потврдила истрага у оквиру ''Кластер'' афере гдје су откривене многе неправилности и трговина дипломама, укључујући и фалсификовање диплома са неких приватних факултета из Републике Српске које су понишене у Црној Гори. Приватно високо образовање да би ваљало мора бити непрофитно у виду задужбина, фондова и слично.

На образовању се не смије зарађивати, јер тиме се обесмишљава образовање и знање. Неки приватни факултети и високе школе започели су свој рад у изнајмљеном простору и са изнајмљеним професорима што по логици ствари није могло резултирати квалитетом. Добили смо људе са титулама без стварног знања.

По многима, приватни факултети немају строге оперативне критеријуме који би гарантовали еквивалентан ниво јавних, односно државних факултета. Њима би се евентуално додјељивали издавање професионалне дипломе, док би универзитетске дипломе биле додјељиване од стране државних факултета.

Високо образовање представља област која надилази интересе партије на власти и страначку оптику, странчарењу  на универзитету нема мјеста, факултети не смију бити политички полигон. Република мора осигурати узорно високо образовање са нелажираним знањима, како би се превладао дилетантизам, аматеризам, незнање и нестручност.

Имамо више доктора наука него водоинсталатера и електричара, што несумњиво говори о квалитету звања једног дијела тих доктора и колика је њихова вриједност. Недовољном посвећивање пажње високом образовању добили смо људе са титулама без стварног знања. 

Академија наука и умјетности и високо образовање и њене институције требају да носе лидерску позицију  у развоју научне и академске мисли која треба да буде предуслов друштвеног развоја. У том контексту, императивна је реформа високог образовања и иновативна легислатива.

Стање образовања у Републици Српској најбоље осликава бачена слика Николе Тесле у контејнер недалеко од Електротехничке школе у Приједору.

Аутор: Проф. др Петар Кунић