Др Благојевић: Ово није само лични пораз Милорада Додика него и колективни пораз Републике Српске

Да су Милорад Додик и његове слуге ликови без части, додвораши, превртљивци који вуку за нос цијели овдашњи српски народ и Републику Српску, да су за шаку личне користи и опстанка на власти спремни да погазе све, увјерили смо се недавно, када је, по Додиковој команди, а након двије године увреда на рачун америчке амбасаде у БиХ, шака Додикових јадника ипак отишла у ту амбасаду у Сарајеву и поклонила се поводом обиљежавања америчког Дана независности. 

Др Милан Благојевић 

Само неколико дана након тога поново смо били свједоци превртљивости Милорада Додика, који је, очигледно је то, по претходном договору са Тужилаштвом и Судом БиХ, иако је бјегунац од правосуђа против којег је одређен притвор и расписана потјерница због кривичног дјела напада на уставни поредак БиХ, хладнокрвно и у тајности отишао у Тужилаштво и Суд БиХ, гдје је испитан као окривљени, а затим му је укинут притвор те је пуштен на слободу.

Све то је тежак не само лични пораз Милорада Додика него и колективни пораз Републике Српске и свјетине српског народа која заслијепљена Додиком ни овај пут неће бити кадра да спозна колика је то катастрофа за нас.

Јер, не треба заборавити да је само пар мјесеци раније управо Додик био спиритус мовенс доношење закона у Народној скупштини Републике Српске о забрани дјеловања СИПА-е, Суда БиХ и Тужилаштва БиХ на територији Републике Српске, те је јавно позивао и подстрекавао на опструкције тих институција и њихово напуштање од стране запосленика који су из Републике Српске.

Називао их је вануставним институцијама, због чега су и његови медији морали то исто писати и говорити, иако је неколико година прије тога сам Додик и његов СНСД у Парламентарној скупштини БиХ изгласао, у складу са Уставом БиХ, формирање свих тих институција.

Отићи након свега тога у Тужилаштво и Суд БиХ је доказ Додикове превртљивости и спремности да због себе на коцку стави и народ и Републику Српску, али је и показатељ његовог личног и нашег колективног дебакла.

Но, осим ове срамотне странице у нашој историји, има у тој Додиковој предаји Тужилаштву и Суду БиХ и нечега што тако бјелодано доказује криминал тих институција.

Да би се он појмио неопходно је подсјетити на то да је најприје Тужилаштво БиХ затражило, а Суд БиХ прихватио и одлучио да се против Милорада Додика, Радована Вишковића и Ненада Стевандића одреди притвор и распише потјерница због основане сумње да су извршили кривично дјело напада на уставни поредак БиХ, прописано Кривичним законом БиХ.

Акценат треба ставити на основану сумњу да је учињено кривично дјело, чије постојање је неопходно за одређивање притвора и расписивање потјернице, што је такав степен извјесности који је знатно изнад пуког основа сумње да је учињено кривично дјело.

Затим треба узети у обзир да су притвор и потјерница одређени за најтеже кривично дјело прописано законом.

А одређени су, и притвор и потјерница, због опасности од бјекства.

Када се узме у обзир такав сплет околности, онда по закону нико нема право да са окривљеним преговара на начин на који је то за потребе Милорада Додика учинило Тужилаштво БиХ, то јест да се са њим договори да он дође у Сарајево, да буде испитан у Тужилаштву БиХ и да ће му одмах затим Суд БиХ укинути притвор те ће бити пуштен на слободу.

Умјесто таквог незаконитог преговарања и договора, дужност је и Тужилаштва и Суда БиХ, кад су већ тражили, односно одредили притвор и потјерницу због најтежег кривичног дјела, да ни под којим условима не преговарају, а камоли договоре да се окривљени мирно дошета до њих, дадне изјаву и да одмах потом буде пуштен на слободу.

Умјесто тога, једино што закон допушта у оваквим случајевима је да држава ради свој посао, а то је да окривљеног лиши слободе и спроведе га у притворску јединицу државног затвора. Тек потом окривљени из те јединице може бити приведен на испитивање у Тужилаштву БиХ.

Међутим, све то је изостало у случају Милорада Додика, што толико јасно говори да је Тужилаштво БиХ незаконито испреговарало са њим да закон не важи за Додика.

Због тога је то очигледно криминално понашање, озбиљна злоупотреба службеног положаја од стране државних тужилаца који су учествовали у овој криминалној работи, којом су прекорачили своја службена овлаштења, нанијевши тиме озбиљан ударац правосуђу БиХ.

Од те одговорности не може их ослободити ни то да су дјеловали под утицајем иностраних емисара, могуће и из Канцеларије ОХР-а, јер закон мора бити изнад свакога.

Колико је све ово што је учињено у корист Милорада Додика тешка тужилачка злоупотреба службеног положаја доказује не само претходно речено, већ и наредна аргументација која истовремено доказује и криминал од стране Суда БиХ.

Наиме, очигледно претходно договоривши да се Додик само појави у Тужилаштву БиХ, да буде испитан и да ће одмах потом бити пуштен на слободу, поступајући тужилац (или тужиоци) су незаконито испреговарали и договорили са Додиковим емисарима и то да му неће бити одузете путне исправе нити лична карта, иако је против њега одређен притвор и расписана потјерница због опасности од бјекства.

Умјесто тога, Додику је одређена само мјера повременог јављања полицији.

Такво понашање Тужилаштва БиХ, у околностима претходног вишемјесечног Додиковог бјекства, је тешка повреда закона.

Јер, Закон о кривичном поступку БиХ прописује (члан 126. став 2) да у околностима које указују на опасност од бјекства окривљеног, Тужилаштво треба предложити, а Суд БиХ одредити засебну мјеру привременог одузимања путних исправа окривљеном, уз забрану издавања нових путних исправа, као и забрану кориштења личне карте за прелазак државне границе БиХ.

Ништа од тога није затражило Тужилаштво БиХ у случају Милорада Додика, нити је то наредио Суд БиХ, што такође говори да то није учињено управо зато што је тако испреговарано са Додиком, што указује на тешку злоупотребу службеног положаја у Тужилаштву БиХ, али и у Суду БиХ. 

Да су тужилац и поступајући судија радили свој посао по закону, морали су у околностима конкретног случаја затражити, односно одредити наведене мјере из члана 126. став 2. ЗКП БиХ против Милорада Додика.

На крају, мада не и мање битно, треба указати и на члан 136. ЗКП БиХ. Њиме је прописано да у току истраге судија за претходни поступак може (дакле и не мора) укинути притвор.

То значи да судија није дужан да укине притвор све и ако му то предложи државни тужилац, већ по закону треба да савјесно оцијени његову основаност те да га одбије и остави притвор на снази, ако то околности конкретног случаја захтијевају.

Међутим, поступајући судија Суда БиХ је одмах укинуо притвор Додику и при томе му чак није одузео ни путне исправе, иако је прије тога притвор био одређен због опасности од бјекства окривљеног. 

Стога и ове чињенице говоре свима, само не злобнима и онима чији когнитивни апарат је инсуфицијентан за то, да је све ово намјерно пропуштено да се учини у Тужилаштву БиХ и Суду БиХ због претходног илегалног договора да се то не учини.

Све то у коначном доказује тешке злоупотребе у Тужилаштву БиХ и Суду БиХ чије починиоце би требало хитно процесуирати, како кроз одговарајући кривични поступак због извршења кривичног дјела злоупотребе службеног положаја, тако и кроз дисциплински поступак који би против њих требала хитно покренути Канцеларија дисциплинског тужиоца при Високом судском и тужилачком савјету БиХ.

Др Милан Благојевић