Како живе радници из БиХ у Словенији и колико зарађују?

У Словенији тренутно ради више од 70.000 радника из БиХ, скоро дупло више него прије 8 година. Ако је судити по ситуацији на словеначком тржишту рада и приликама у БиХ, њихов број ће и даље расти.

Да ли је Словенија заиста „обећана земља“ за наше раднике? Имају ли, у стварном животу, иста права као радници Словенци, како тврде званичници Владе Словеније? Јесу ли за њих резервисани само тешки и слабо плаћени послови, које домаћи радници избјегавају?

Милан из Мркоњић Града и Никола из Бањалуке су возачи камиона, дугопругаши. Пошто због породичних обавеза, викендима не могу да раде, њихове плате су релативно скромне, око 2.200 евра.

Док је Никола одлучио да се са породицом трајно настани у Словенији, Милан својим аутомобилом сваког викенда путује из Нове Горице на граници Словеније и Италије, до Мркоњић Града. Прелази скоро 1.000 километара, да би са супругом и дјецом провео 2 дана. А то кошта.

Кошта и живот у Словенији. Само за кирију за једнособан стан у Новој Горици, Никола и његова супруга морају издвојити 500 евра мјесечно. Да живе у Љубљани, та би цифра била скоро дупло већа.

“Мора се много радити”

Управо због тога што трошкови становања нису, за словеначке прилике, превисоки, и што у овом градићу од свега 13.000 становника и у околним општнама, није тешко наћи посао, Нова Горица је посљедњих година једна од омиљених дестинација за раднике из БиХ.

Младенка Сарић се у овај град доселила прије годину дана, како би се са кћеркицом придружила супругу, који се неколико година раније запослио у Словенији. Она је по занимању банкарска службеница, али у Словенији ради као собарица у једном великом хотелу. Задовољна је послом, иако се много ради.

– Људи обично мисле да само треба отићи у Словенију или у неко друго иностранство и да ће тако аутоматски ријешити све проблеме. Али, живот је много компликованији. За пристојан живот и овдје се мора много радити и добро пазити на кућни буџет – каже Младенка.

Она ради 6 дана у недјељи, по 7 сати: мора тако да би стигла по дијете у вртић. Ради викендом и празницима, хотелијерство је таква бранша да се у њој највише ради у дане кад други одмарају. Ипак, плата од 1.400 евра је, сматра ова Добојка, добар мотив да својски запне на послу.

Мада  је у Словенији све већа потражња и за медицинским радницима, па и за неким профилима инжењера, далеко највећи број наших радника, мушкараца, је запослен на грађевини, у складиштима или у транспорту, као возачи. Жене из БиХ најшћешће раде као чистачице, собарице, или помоћне раднице.

Немају времена ни за словеначки, ни за синдикат

Горан Лукић, предсједник Радничког савјетовалишта, невладине организације, која помаже страним радницима, каже да је незахвално говорити о „пословима резервисаним за странце“, јер се тиме само подржавају стереотипи.

– Људи раде оно што им се нуди.  А нуде им се тешки и слабо плаћени послови. Не долазе страни радници у Словенију да би нама „снизили плате“, него послодавци траже и доводе стране раднике, како би оборили цијену рада и смањили трошкове пословања. Радици су у тој игри, нажалост, само средство – каже Лукић.

Подсјећа да је 2018. у Словенији радило око 44.000 радника из БиХ, данас их у дежели има око 71.000.

– Многи од њих су  у Словенију дошли са звршеним средњим и вишим школама или факултетима, али су морали прихватити послове које им се нуде. А пошто су на тим пословима сатнице мале, они су приморани да раде прековремено, да би обезбиједили довољно новца. На то их приморава живот, али и институције Словеније. Ако не зараде довољно новца, њхове породице не могу добити визу и дозволу боравак у Словенији. То је, напросто, зачарани круг – каже Лукић.

При том их, како каже, послодавци убијеђују да су њихови добротвори, јер су им омогућили да раде 10 или 12 сати дневно, да раде суботом и да “добро” зараде.

– Ако је радник у свакодневном пресингу, ако ради од јутра до сутра, он нема времена ни да учи словеначки, ни да се додатно школује, ни да приступи синдикату, а камоли да чита Закон о раду и едукује се о својим правима – каже Горан Лукић.

Он тврди да је кључни проблем у институцијама Словеније које не раде свој посао. Инспекције су, како каже, попустљиве према послодавцима који крше права радника. Тако је и данас, када је министар рада Словеније левичар Лука Месец.

– Од Левице, која је у владајућој коалицији, стално слушамо оправдања, а чињеница је да они, једноставно, нису испунили оно што су у предизборној кампањи обећали – каже Лукић.

Једно од предизборних обећања је било и заштита права страних радника и снажнија сарадња са синдикатима.

Али, страни радници, па и они који су дошли из БиХ, не прате политичку ситуацију и нису чланови синдиката.

Конкуренција из Индије и Аргентине

С друге стране, радници из иностранства су словеначкој привреди неопходни.

Још прије 2 године, у изјави за Српскаинфо, тадашња потпредсједница Владе Словеније Сања Ајановић Ховник је упозорила да у дежели годишње око 40.000 радника оде у пензију, а око 20.000 нових људи  долази на тржиште рада.

– Радници из БиХ, Србије и околних земаља су потребни Словенији.  Трудићемо се да им ова држава буде на услузи, једнако као и својим држављанима – поручила је тада Сања Ајановић Ховник.

Али, такозвани „балкански базен“ радничке класе се убразно празни, па у Словенију све чешће долазе радници са Далеког истока, из Непала, Индије и Пакистана. Све су гласније и приче о довођењу радника из Аргентине.

Ипак, радници из БиХ су најбројнији међу „имигрантима“ из Словеније. Због културошлошке и језичке блискости, заједничке историје и географске близине, радници из БиХ, много чешће него они из далеких земаља, остају у Словенији.

– Када неко дође, рецимо из Индије, њему је једнако далек и словеначки и њемачки језик, њему је све ово једна „покрајина“, Европа. И кад је већ прешао толики пут, није му проблем да оде до Аустрије, гдје је минималац дупло већи него код нас у Словенији – каже Горан Лукић.

Закључује да би о свему томе требало да размисле и власти у дежели.

(Српскаинфо) Фото: БН