Др Благојевић: Додик из 2006. против Додика из 2025. године

Гледам текст радне верзије новог устава Републике Српске, о којој би данас, 12. марта 2025. године, требало да расправљају посланици Народне скупштине Републике Српске.

Др Милан Благојевић

Има ту свега и свачега што је супротно Уставу Босне и Херцеговине, као што су на примјер одредба (члан 6) да ће се:

„Закони које доноси Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине примјењивати на територији Републике Српске након што их потврди Народна скупштина Републике Српске“, или одредба (члан 125) да Уставни суд Републике Српске, а не Уставни суд БиХ:

„одлучује о примјени закона и других аката Босне и Херцеговине на територији Републике Српске“. 

Овакве одредбе значе да ако Народна скупштина не потврди неки закон из надлежности БиХ, или ако Уставни суд Републике Српске не одлучи о примјени тог закона у Српској, закон се не смије примјењивати, па ако би рецимо СИПА на основу налога Суда БиХ ипак предузела радње за примјену тог закона БиХ у Српској, морао би јој по таквом уставу бити пружен отпор, на сваки могући начин.

Све то говори да овакве одредбе радне верзије новог устава Републике Српске садрже у себи и пријетњу употребом силе ради промјене постојећег уставног поретка БиХ, што значи да би и доношење таквог устава могло бити правно оквалификовано као кривично дјело напада на уставни поредак БиХ, из члана 156. Кривичног закона БиХ.

И то не због извршења радње из бића тог кривичног дјела коју је противправно наметнуо Кристијан Шмит у јулу 2023. године, према којој се то кривично дјело извршава „и на други противправан начин“, већ оне радње из истог бића за коју су својевремено гласали посланици и делегати из Републике Српске када су 2003. године у Парламентарној скупштини БиХ гласали за Кривични закон БиХ, према којем се напад на уставни поредак БиХ чини и пријетњом употребе силе да се промијени уставни поредак БиХ.

И тада је за такав Кривични закон БиХ између осталих гласао и СНСД Милорада Додика, чиме је потврђено не само оно што је казала Медлин Олбрајт, да је Додик дашак свјежине на Балкану, већ и оно што је за Додика својевремено записао Ричард Холбрук у својој књизи „Завршити рат“, написавши (стр. 366. енлеске верзије те књиге из 1999. године):

„како ће Босна преживјети као јединствена држава ако се појаве и преживе лидери попут Милорада Додика...“.

Е такав Холбруков Милорад Додик је недуго након тога пристао и потписао и Априлски пакет амандмана на Устав БиХ, који је договорен у Вашингтону у марту 2006. године, на иницијативу тадашњег високог представника Кристијана Шварц-Шилинга. Према том пакету Додик је, као лидер СНСД-а, пристао да се прошире уставне надлежности БиХ тако што би БиХ заједно са ентитетима имала подијељену надлежност у областима пољопривреде, науке, технологије, екологије, локалне самоуправе, иако је свака од тих материја према дејтонском Уставу БиХ искључива уставна надлежност ентитета, а то значи Републике Српске, које она не дијели ни са ким другим.

Или, гледам радну верзију новог устава Републике Српске, према којој би (члан 9) искључиво Република Српска одлучивала о удруживању са групом држава, које асоцира и на ЕУ, а што би значило да Милорад Додик сада 2025. године жели да само Република Српска одлучује и буде одговорна за преговарање, усвајање и примјену закона потребних за испуњвања тзв. европских стандарда и улазак у ЕУ.

Међутим, 2006. године Милорад Додик и његов СНСД су гласали за Априлски пакет амандмана на Устав БиХ у којем је било предвиђено све супротно од тога, јер је у том пакету стајало да су само: „Државне институције одговорне за преговарање, израду, усвајање те спровођење и функционисање закона потребних за испуњавање европских стандарда, као и политичких и економских услова везаних за европске интеграције“.

Пристао је Милорад Додик те 2006. године и на то да БиХ умјесто Предсједништва БиХ добије предсједника БиХ и два потпредсједника, а да се Дому народа Парламентарне скупштине БиХ смање надлежности које има према дејтонском Уставу БиХ, што би значило слабљење могућности Републике Српске и српског народа да у том дому спречава мајоризацију и усвајање било ког прописа штетног за интересе Српске и српског народа.

Да, пристао је Додик 2006. године и на то да Савјет министара не буде помоћно тијело Предсједништва БиХ, како иначе воли да каже, већ да постане:

„институција извршне власти државе Босне и Херцеговине“ и да такав Савјет министара, а не Предсједништво БиХ, између осталог: „води спољну политику Босне и Херцеговине“, како је записано у Априлском пакету из 2006. године.

Било је и других по Републику Српску веома неповољних одредаба у том Априлском пакету из 2006. године, за које је гласао СНСД Милорада Додика у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ 2006. године, заједно са посланицима СДС-а, ПДП-а и Социјалистичке партије.

Међутим, и ово што је већ наведено је сасвим довољно да би се увидјело колико је Милорад Додик недосљедан у свему што ради, јер једно говори сада 2025. године, а сасвим супротно је радио и заговарао 2006. године, када је био спреман на бројне штетне ствари по Републику Српску.

Од те штете тада је Република Српска спашена само захваљујући томе што су против Априлског пакета гласали Силајџићева Странка за БиХ и ХДЗ 1990. 

Др Милан Благојевић