У Србији и Републици Српској се слави Дан државности - Сретење

У Србији и Републици Српској 15. фебруар обележава се као Дан државности - Сретење.

Заједничко обележавање Сретења у Србији и Републици Српској један је од закључака Декларације усвојене на Свесрпском сабору прошлог лета у Београду, а слави се у знак сећања на почетак Првог српског устанка 1804, и у спомен на дан када је у Крагујевцу 1835. године донет први устав Књажества Сербие.

Велики немачки историчар Леополд Ранке, творац модерне историјске науке, објавио је 1829. књигу насловљену "Српска револуција" у којој је описао избијање устанка који је предводио Карађорђе, његов ток, а онда и дубок друштвени преображај који је уследио наредних деценија, после успеха Другог српског устанка под Милошем Обреновићем, систематским уклањањем турског наслеђа.

Не само да су највећи умови оновремене Европе Карађорђев устанак разумели као процес који се да поредити са великим револуционарним променама другде у свету, него су управо српски устанци, показало се, били узор, предложак, за устанке и других поробљених хришћанских народа Југоистока Европе, у првом реду Грка.

Ранке је несумњиво био свестан да се тим путем поступно гради нови тип националне државе, што је за Немце његовог времена такође било важно.

Непосредан повод за Карађорђеву буну, избијање Првог српског устанка на Сретење 1804. године, била је Сеча кнезова, када су дахије кренуле у систематско уклањањање, ликвидацију, истакнутијих Срба.

Током јануара и фебруара 1804. убијено је више од седамдесет особа из реда најугледнији међу Србима на простору пашалука.

Међу њима су вероватно најзнаменитији били Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин из ваљевског краја.

Потом, средином фебруара, на Сретење, те 1804. године, група првака са простора тадашњег Београдског односно Смедеревског пашалука, они који су успели да измакну турском терору, самовољи дахија, састаје се у Орашцу, у средишту Шумадије, како би се договорило шта надаље чинити. Донесена је одлука о дизању буне.

За предводника, вожда, изабран је Карађорђе, Ђорђе Петровић, познат као вешт и предузимљив, бритке памети.

Знало се да је реч о одлучном човеку, додуше преке нарави. Присутни свештеник Атанасије, из Буковика, потом је благословио присутне, а затим их и заклео на верност Вожду, њих око 300. Карађорђе је већ имао озбиљно ратно искуство, ратовао је као фрајкор, у склопу аустријских трупа против Турака.

Војевао је 1788/1791 до Свиштовског мира. Фрајкорпус тадашње државе Хабзбурга углавном су, према Турској, попуњавали Срби.

Претпостављени су им најчешће били граничарски официри.

Упамћени су њихови заповедници, као пуковник Михаило Михаљевић или опевани капетан Коча Анђелковић.

Дахије су иначе били одметници од централних власти на Босфору. Уклонили су, средином децембра 1801, Хаџи Мустафа Пашу, који је у Београду столовао као султанов легални намесник, владајући одмерено, са доста такта.

Увели су потом систематски терор, који ће поступно довести до отпора. Опсег буне коју је Карађорђеве повео, данас познате као Први српски устанак, био је изненађујући.

Не само за дахије и њима блиске одметнике, већ и за турске власти, а бунт је запажен и широм ондашње Европе.

Буна се, захваљујући предузимљивости и одлучности Карађорђа, брзо распламсала. Уз много муке успело му је да сународнике подигне на бунт.

(Тањуг)