Велики проблеми јединог Центра за злостављану дјецу

Недостају дјечији психијатари, клинички психолози који су оспособљени за рад са трауматизованом дјецом, дефектолози...

Вијести 17.06.2024 | 19:30

Једина установа у Босни и Херцеговини у којој се систематски лијече злостављана дјеца  суочава се с озбиљним проблемом – недостатком стручног кадра.

Ријеч је о Центру за подршку дјеци жртвама насиља при Универзитетској болници Фоча.

Све је почело са пандемијом Ковид 19 када је Центар само дјеломично био у могућности да дјеци жртавама насиља, злостављања и занемаривања пружи континуирану бригу и помоћ, јер је недостајало стручно оспособљеног кадра, првенствено дјечији психијатар, клинички психолози који су оспособљени за рад са трауматизованом дјецом, као и дефектолози.

Потврдио је ово за БУКУ Дејан Бокоњић, начелник Центра за мајку и дијете Универзитетске болнице Фоча, у оквиру којег дјелује и Центар за подршку дјеци жртвама насиља.

Каже нам да су због недостатка кадра били принуђени да шаљи дјецу у друге установе, с тим што је велика већина дјеце била у Центру на контролама, даљем праћењу и раду са њима, као и њиховим породицама.

“Тренутно се налазимо у процесу трансформације нашег Центра и кадровском попуњавању и искрено се надам да ће то брзо бити готово”, каже Бокоњић додајући да су, нажалост, оправдали сврху свог постојања, те би покретање установе сличног типа у Бањалуци требало да буде наредни корак.

Од оснивања, 2015. до краја 2023. кроз Центар је прошло 150 дјеце.

Углавном је ријеч о дјеци жртвама занемаривања, те физичког злостављањима у породици и међу вршњацима. Било је случајева сексуалног злостављања дјеце, а злостављачи су били близак род - очеви, дједови, ујаци, најближи рођаци или пак блиске комшије.

Дјеца у Центар долазе, каже Бокоњич, углавном из источног дијела Републике Српске, али И из региона.

На питање како Центар сурађује с другим институцијама, попут школа, центара за социјални рад, здравствених установа и полиције Бокоњић нам каже да су захваљујући Рефералном механизму подршке, а који се имплементирао у свим основним и средњим школама у Републиле Српске, имали су доста сумњи педагошко-психолошке службе, па су једним дијелом тако откривани случајеви насиља.

Потом, додаје, било је И случајева који су им стизали директно из тужилаштва, јер је психолог Центра био и регистровани судски вјештак психолошке струке, али и да је значајан број случајева откривен и током прегледа, обзиром на то да је особље оспособљено да препозна насиље над дјецом.

“Имали смо одличну сарадњу са Омбудсменом, али и Тужилаштвом, школама, Центрима за социјални рад, полицијом. Одржавали смо округле столове и едукације свог заинтересованог особља са којима смо сарађивали. У почетку смо имали честе састанке са Центрима за социјални рад гдје смо за свако дијете понаособ извјештавали и реферисали једни другима шта се урадило.

Такође, поштовали смо Протокол о сарадњи у случају насиља над дјецом”, прича нам Бокоњић напомињући да у Херцеговини није било нимало лако и једноставно покренути установу оваквог типа.

Ријеч је о мањим срединама у којима свако свакога познаје, дјеца шуте, одрасли не виде проблем, а и ако га препознају често се то заташкава: „Када се сјетим првих састанака и реакција из одређених центара за социјални рад који, најблаже речено, нису хтјели да нас прихвате и њихове реченице типа „реците нам још само да је отац злостављач, па да цркнемо“ и онда накнадно сазнамо да је директор Центра за социјални рад близак пријатељ тог оца који је злостављач, до потпуног негирања типа „какво црно сексуално злостављање у Херцеговини, код нас тога нема, тога има на Западу, у Америци, не код нас“, а у комшилуку имате случај гдје дјед десет година сексуално злоставља три унуке.  

Ипак, данас је ситуација пуно другачија, свијест се код људи полако мијења, постају свјесни да има ружних ствари које се дешавају код нас и да није рјешење затварати очи зато што су то непријатне и неугодне ствари”, присјећа се Бокоњић и уједно подсјећа да је Центар у Фочи настао као резултат иницијативе Омбудсмана за дјецу Републиле Српске, а по узору на Поликлинику за заштиту дјеце града Загреба, једину таквог типа у региону, гдје помоћ траже не само дјеца и родитељи из Хрватске, већ и из БиХ, Црне Горе, Србије и Словеније.

Дјеца која трпе злостављање, наводи на крају наш саговорник, значно промијене понашање у средини у којој живе и у школи, почињу цртати и слати неке сигнале који указују на одређене ствари које им се дешавају или физички насрћу на другу дјецу, што раније нису радили, док су некада озбиљан сигнал да нешто није у реду повреде, маснице или огреботине на неуобичајеним мјестима.

Искуства из Фоче показују да је могуће направити значајне помаке у заштити дјеце кроз упорност, едукацију и сарадњу. Ипак, да би се постигли оптимални резултати, потребно је додатно улагање у стручни кадар и ресурсе. Само кроз заједничке напоре свих релевантних институција и континуирану подршку могу се створити услови за сигурно и здраво одрастање дјеце у Босни и Херцеговини.

(Бука) Фото: Илустрација/гентлепатхмеадоwс.цом