Весна била у вези са сином власника једне компаније, породица га се одрекла због ње!

Певачица Весна Змијанац била је једна од најпожељнијих девојака бивше Југославије, за њом су многи уздисали, а она је открила како је син једног власника компаније био њена љубав.

Када је добила сва потребна документа и дозволе, уписала је школу коју код нас зову Правно-биротехничка или Средња управна, у оквиру система, која је школовала кадрове потребне фирми. Обавезна пракса није се одрађивала у погонима, већ у бироима, канцеларијама управе, открива у књизи.

‒ Тако се, вољом Свевишњег, догодило да се у време моје праксе у Управној згради у њој појави и син власника Рудолфа, Петер Сименс. Било је, дакле, зацртано да се ја нађем ту, а да се он појави. Љубав на први поглед – ако нешто такво постоји (а кажу да постоји). Сећам се, наравно, само онога што сам ја помислила када сам угледала Петера, али ми је нешто слично о томе и он накнадно испричао.

Симпатије су очигледно биле обостране јер је почео чешће него раније да свраћа у сектор у коме је радила.

‒ Задржавао се у тој великој канцеларији дуже него што је било потребно и уобичајено, и све се некако вртео ту, око мене. Не мала паника завладала је међу мојим колегама, јер ретко је газдин син (а сам газда – никада) баш толико времена проводио међу својим радницима. Убрзо смо почели да се виђамо и ван посла, да излазимо, а када је нешто касније почео да ме сачекује после праксе (не долазећи више у радно време), сви су схватили о чему је реч.

Када је прича постала озбиљна, почели су да живе заједно. Њему није било лако, чак се због љубави према Весни одвојио од породице.

‒ Петер је, када сам ја била у питању, већ тада био спреман на све, а касније, током нашег двогодишњег заједничког живота, дошао је дотле да му ни фирма, ни статусни симболи и положај у друштву, ни новац, чак ни стари Рудолф (иначе, неприкосновени ауторитет за њега) не значе ништа. То је и показивао, иако је имао не малих проблема због везе са мном. Мислим, пре свега, на став који је његова породица имала према мени, и због чега смо морали да изнајмимо стан. Наравно, велики и скуп, у центру. Ту почиње мој други живот. Или, тачније, ново поглавље оног старог.

‒ Постала сам, да се тако изразим, нека врста газдарице. Млада газдарица, неформална, јер нисам била званично удата за Петера, и нежељена – целокупна Петерова родбина престала је да комуницира са њим, али – газдарица. Већина послова „Сименса“ већ је била пренета на Петера, и стари Рудолф је више био протоколарни власник, неко ко има првенство части, али су фактичке полуге моћи и одлучивања биле у Петеровим рукама. Као и новац, за шта су, иначе, сви мислили да сам ја највише заинтересована и да је моја веза са Петером проузрокована и мотивисана једино тиме. Није им било логично да сам у Петеру пронашла и нешто друго, нешто људско и топло, што ми је далеко више значило од новца.

Материјално богатство није много значило ни њој, ни њему. Љубав је била довољна. Дао јој је и надимак.

‒ Сећам се, на почетку наше везе тепао ми је Мишкица, то је била једна од првих српских речи коју сам га научила и објаснила му шта она значи. Шта све заиста значи и може да значи. Већ кад смо почели да живимо заједно, мој надимак, та лична шифра међу љубавницима – био је Мали Тито. Јер, не само да сам му наређивала и приговарала у кући, већ сам то чинила и у фирми, где ме је поставио на место некаквог надзорног органа, чији делокруг рада, додуше, није био свима најјаснији.

Велика љубав Весне Змијанац није имала срећан крај

Ипак, на помен брака превртала би очима. Та идеја јој се није допадала иако је могла да живи као краљица. Љубав је, на крају, мењала за песму и слободу.

‒ Петер је упорно инсистирао да се удам за њега, да се скрасим и престанем да лудујем (како је он то говорио). Да почнем да водим живот какав би приличио супрузи једног познатог, успешног и богатог пословног човека. Да имам све, да могу и смем много, али и да будем његова на начин који је он то желео. Ја сам, напротив, желела и морала пре свега да будем своја. Слободна. Слободна вољом и слободна мишљу. Па, слободна и делом. Слободна за песму, слободна за живот какав сам ја желела, па макар био и лошији од оног који ми се, кроз привид самосталности, уз Петера и од њега нудио.

Нису успели да пронађу компромис и крај је био неминован. Петер је није лако преболео. Ако ју је икад преболео.

‒ Памтим наш разлаз, ако смо се он и ја уопште разишли. Наиме, последњи пут кад смо се видели, почетком деведесетих, он се још није био оженио и још ме је чекао. Негде с пролећа 1975. године, одлазећи из Беча за Београд, где је требало да покушам да снимим своју прву плочу, рекла сам му да ћу се вратити. Да ћу се брзо вратити. Петнаестак година касније седели смо у једном бечком елитном ресторану, а Петер ме је питао: „Јеси ли се сада коначно вратила?!“ После свега што ми се до тада у животу догодило, пријало ми је то питање, из кога је избијало много тога: верност, жеља, нада, опроштај и, пре свега, љубав. Неке моје љубави су, ето, и после мене остајале са мном. Не знам да ли због тога да будем срећна или тужна. Можда и једно и друго.

(Курир.рс/хелло)