У чијем интересу ради Додик?

Када поставимо класично питање које су нам оставили стари Римљани “Цуи боно?” ( Ко има користи?) да би лакше препознали на чију воденицу иде вода, у случају Додика излази неколико претпоставки и један прецизан одговор: нико не угрожава тако снажно Републику Српску као Милорад Додик, економски, политички, институционално и са међународне тачке гледишта.

Пише: Жељко Пантелић

Нема много сумњи да члан председништва БиХ и неприкосновени господар Републике Српске, већ 15 година, Милорад Додик ради за свој рачун, али и даље није јасно у чијем интересу.

Када поставимо класично питање које су нам оставили стари Римљани “Цуи боно?”  (Ко има користи?) да би лакше препознали на чију воденицу иде вода, у случају Додика излази неколико претпоставки и један прецизан одговор: нико не угрожава тако снажно Републику Српску као Милорад Додик, економски, политички, институционално и са међународне тачке гледишта.

Политичке кризе које иницира Додик много више одговарају Хрватима и Бошњацима него Србима јер доводе у питање Дејтонски споразум који за Србе западно од Дрине предвиђа најбоља могућа решења и заштиту националних интереса у овом историјском периоду.

Немачка канцеларка Ангела Меркел је провела на власти пар месеци више од Додика (рачунајући други долазак на власт) и отићи ће из Бундесканзлерамт-а са, више-мање, истом имовином коју је имала и 2005. године, стан од 80 квадрата у Берлину и викендицом у околини главног града Немачке, нешто уштеђевине и поред тога што је имала плату већу од 20.000 евра месечно.

Ни њен супруг, а ни њени пасторци, као ни ближа фамлија се нису обогатили, нису добили ниједно намештење, тендер или било какав посао са државом у претходних 16 година. То што су Додик и његово најближе окружење драстично увећали иметак није толико проблематично колико чињеница да нико не зна колико то богатство износи. Немачки бирачи тачно знају шта и колико има Меркелова док је имовина Додиковог клана једна од боље чуваних тајни у БиХ.

Обрнуто пропорционално порасту личне економске моћи Додикове клептократске хоботнице Република Српска губи економски потенцијал и задужује се у ритму који је води ка све извеснијем банкроту са несагледивим последицама. Паралелно, српски ентитет у БиХ у галопирајућем темпу губи становништво. Источни део, ако изузмемо пар градских средина, Бјељина, Зворник, Источно Сарајево, Фоча и Требиње, практично је испражњен.

Лидер Савеза независних социјалдемократа (СНСД) је два пута долазио на власт у Бањалуци уз обилату помоћ Вашингтона и Лондона. Први пут га је на власт буквално довезао у борним колима СФОР по наредби Мадлен Олбрајт, тадашње државне секретарке САД, пошто је она у Додику видела “дашак свежег ветра на Балкану”. Други пут је високи представник, Британац, Педи Ешдаун, буквално помео са политичке позорнице све Додикове противнике, омогућивши му да се врати на власт 2006. године.

Своју захвалност према Ешдауну и Олбрајтовој, Додик је исказао дозволама преношења надлежности са Републике Српске на БиХ. Нико није лишио надлежности РС колико актуелни спрски члан председништва БиХ. Иза националистичке реторике и халабуке Додика стоји низ контрадикторних потеза. Најеклатантнији пример је пут Босне и Херцеговине у НАТО који Додик јавно оспорава, а иза кулиса је веома кооперативан у реализацији атлантских интеграција БиХ, што је један од ретких добрих и мудрих потеза.

Посебно је опасна и веома штетна за интересе Срба у БиХ, Додикова хипер продукција политичких криза које се одигравају увек по истој матрици и као подлогу имају претњу да ће Република Српска организовати референдум о отцепљењу или ће се једноставно ујединити са Србијом.

Чињеница је да велика већина Срба у БиХ, вероватно и преко 90 одсто, жели да се отцепи и присаједини Србији. Међутим, колико је сепаратистичка жеља грађана Републике Српске јака, толико су међународне околности неповољне за било какву помисао о могућој промени граница или рађању нових држава на Западном Балкану. Зато је свако распламсавање сна о уједињењу контрапродуктивно и неодговорно.

Република Српска по Дејтонском споразуму је највише и најбоље што Срби могу да имају у постојећем геополитичком контексту који се неће драматичније променити за нашег века. Срби у БиХ уживају двоструку заштиту својих интереса, територијалну и конститутивну: то је привилегија коју има мало која етничка заједница у сложеним државама на планети.

Наиме, Срби у БиХ су заштићени по територијалној основи, кроз постојање Републике Српске и њених инситуција, а имају и конститутивну протекциону мрежу будући да постоји серија механизама и алата у институцијама БиХ које обезбеђују српским члановима да зауставе сваки акт који би био противан интересима Срба у некадашној централној републици бивше Југославије.

Тражити за Србе у БиХ више од онога што већ имају значи бити политичка незналица, бескрупулозни опортуниста, или спроводити нечије интересе чији је циљ редимензионирање или нестајање Републике Српске. Имајући у виду да Додик свакако не спада у групу политичких незналица, остају друге две могућности.

Није искључено да лидер СНСД-а води националистичку политику јер нема ништа друго да понуди грађанима осим сировог србовања, али не може се априори одбацити ни могућност да су посреди и много озбиљније игре. Узмимо последњи пример: Додик напрасно са председником Александром Вучићем хоће да изгради меморијални центар посвећен жртвама у Јасеновцу. Ништа необично да исти Додик није пре пар година предао комплетну архиву и музејску грађу из Јасеновца, уз асистенцију Американаца, Хрватској.

Односи између Срба у БиХ и Хрватској су увек били амбивалентни. Република Српска не би преживела ембарго и санкције које је наметнуо режим Слободана Милошевића да није било Туђманове Хрватске и донекле Црне Горе Мила Ђукановића. Данас српским турбо националистима и актуелном режиму не иде у прилог подсећање да је Милошевић увео много тврђи и бескомпромиснији ембарго према Србима у БиХ него што је свет спроводио санкције према Србији.

Наравно, Срби из БиХ су се одужили Туђману тако што су допринели „нечињењем“ или „пропуштањем“ лаком и брзом паду Републике Српске Крајине.

Ако се пажљиво анализирају потези Додика у последњих пар година упадљиво је да од његове политике највише користи има Хрватска. Није реч само о Пељешком мосту који је највидљивији – Додик је искористио тзв. национални витални интерес да спречи Сарајево да тужи Загреб због изградње моста – већ о намери Хрватске да распакује Дејтонски споразум како би обезбедила трећи ентитет за сународнике у БиХ, било кроз територијалну реорганизацију или кроз формирање изборне јединице у којој би босанскохерцеговачки Хрвати били већина.

Од Додикове политике велике користи имају и Бошњаци чији је циљ унитарна и псеудограђанска држава у којој би доминирали. Захваљујући Милорадовим неодговорним изјавама, бахатом понашању, деструктивним иницијативама и превртљивости, бошњачки лидери успевају себе да представе као умерене политичаре а заговорници унитарне БиХ се продају као грађанске и европски орјентисане снаге.

Додик вербалним довођењем у питање БиХ и саботирањем нормалног функционисања државе пружа најбољи аргумент тзв. политичком Сарајеву да истрајава у идеји преуређења БиХ и тражењу спонзора у међународној заједници који би подржали такву идеју.

Водеће државе ЕУ И НАТО не желе унитарну БиХ у којој би Бошњаци били доминантни. Приче о грађанској БиХ су милозвучне и нико неће ништа јавно рећи против њих, али свима који одлучују у најважнијим престоницама западног света је јасно да је БиХ далеко од грађанског концепта. Западу су потребни Срби као “корективни фактор” на државном нивоу у БиХ а Хрвати као контролни у БХ федерацији јер у Бриселу на Шумановом тргу (седиште ЕУ) и у Завентему (седиште НАТО) не желе да имају државу или ентитет на Балкану у којој Анкара, Ријад, Доха или Техеран могу да имају значајан или чак ексклузиван утицај.

Поставља се питање зашто Додик и званични Београд шире пропаганду о Западу који жели да укине Републику Српску кад је управо том Западу у интересу баланс снага унутар БиХ који гарантује постојање Републике Српске?

Кредибилно објашњење је да је то део политике Русије која свуда и у свакој прилици сеје поделе и ривластва у Европи јер верује да је у њеном националном интересу расцепкана и посвађана Европа, а српски политичари су богом дани за такве задатке, са обе стране Дрине. Ипак, то је само део интерпретације и не даје дефинитиван одговор у чијем интересу ради Додик а није речено да се ради о једнини.

(<спан стyле="цолор: #3598дб;">Нова.рс)