Докле и како ће трајати Додиково исцрпљивање?

Исцрпљивање противника макијавелистичким методама један је од најчешће примјењиваних алата у политичкој пракси Милорада Додика која се, након четрнаест година апсолутистичке владавине, претворила у политичку канализацију.

Република Српска 04.11.2019 | 21:38 Исцрпљивање је и сада његова доминантна метода како на бх. нивоу, тако и на ентитетском.

Додик исцрпљује БиХ блокадом рада парламента (оба Дома), које, геометријском прогресијом, изазивају друге блокаде, дјелујући, при том, неселективном “ватром” по политичким опонентима, која је дегутанта и непробављива; Неријетко и пријетећа, што указује на спремност на насиље.

Све то чини како би избјегао провођење раније преузетих државних обавеза, али и исцрпљивањем ("без мене се не може/мора бити по мом или неће ни бити") освојио власт на том нивоу и, потом, разбио заједничке институције “изнутра”, са позиција у институцијама.

Додиков “ручни рад” је препознатљив - Он пријети свим чиме може запријетити (од укидања бонских овласти…, преко укидања заједничких институција… до осамостаљења), све са надом да ће нека од тих силних пријетњи уродити плодом и угурати га у власт, а да он, при том, остане без обавезе да спроведе већ потписано; Након тога би, употријебио своју другу најпознатију алатку - производњу хаоса, те наставио да, разваљујући институције, истовремено ради оно што највише воли: преливање капитала са буџетских на личне рачуне!

Додику често није до спровођења властитих пријетњи, али када му не иде, а не иде му већ цијелу годину, он наставља у том правцу, јер мора; Једино што је досад добио јесте додатна изолација ентитета којим суверено влада, немилосрдно, аутократски, без икаквог поштивања закона и друштвених норми.

Добио је и галопирајући егзодус из њега, који се појачава из дана у дан, али то побољшава статистике на Бироу незапослених, што му, сматра, иде у прилог. Ионако му је, одувијек, стало више до статистика, посебно лажних, него до народа које води.

Додик за годину дана, откако је члан Предсједништва БиХ, није урадио баш ништа, сем што је себе довео до агрегатног стања - структурални проблем, јер не одустаје од опструкције рада државних органа, иако има врло једноставан начин да освоји власт и на том нивоу.

Начин јесте једноставан, али Додик не може да га артикулише из свима знаних руских разлога.

Додик је све, само не наиван: Да би био “играч” свјестан је да не смије у властитом дворишту - Републици Српској - имати било каквог озбиљнијег такмаца, чак ни као могућу политичку пријетњу.

Управо због тога је атомизовао политичку сцену, ломећи странке и из позиције и из опозиције.

“Коалициони” ДНС је разбијена војска, која дјелује на принципу “ракове дјеце”; “Коалициони” СП-е се раштимава по Додиковом директном налогу и биће разбијена као и ДНС; Опозициони СДС се још увијек опоравља од Додикових фуриозних и снажних вишегодишњих удара; Слична ситуација је и са ПДП-ом; Остале назовистранке су, једноставно речено, Додиков приручни алат са којим чини шта хоће, кад хоће.

У СНСД-у, поприлично исцрпљеном од чекања на сарајевске позиције, ври, али “кључ” неће бацити, јер не смију - Довољно је да Додик, у вјештачки изазваној, насилно наметнутој, патформи - Патриоте-Издајници, упре прстом и унутарстраначки противник, ма ко он био, завршио би у некој од бројних септичких јама Додикове канализационе политике.

Све то произвело је ситуацију да је РС талац Милорада Додика, који он користи као штит и оруђе у својим личним борбама, никако политичким.

То је и био циљ његове “политике”, а, нажалост, мало је вјероватно да “талачка криза” у скорије вријеме добије неки позитиван расплет, управо због атомизованог и смрвљеног политичког миљеа, који нема снаге да створи кредибилан фронт Додиковој антиполитици у РС; Посебно не да је отргне из његових шака.

Исцрпљивање ће се наставити све док год Додик буде могао, милом и силом, контролисати политички миље у овом ентитету, од којег је, како у институционалном тако и у сваком другом смислу, мало шта преостало.

И то мало Додик је спреман бацити у ватру и управо се припрема за тај завршни чин, праћен бурним аплаузима припадника Унурашњег окупатора, уз чију помоћ је постао једини, самим тим и највећи, робовласник у Европи.

хттпс://слободанвасковиц.блогспот.цом/