Утисци из Атине...
Недостаје Теодосић, мање живети од шута и више веровати у Богдана! Бјелица је суво злато, Јокић прави мађионичар*, Србији су потребни Василије Мицић из Ефеса и Марко Гудурић из Фенера, центри се још траже. . .
Кошарка 19.08.2019 | 22:45
Док Орлови пуне батерије за нови пут и одлазак на Далеки исток, после Акрополис купа остали су утисци који се и даље као пазл слажу у кошаркашкој јавности. Неки позитивни, неки можда и не тако добри, али све су то цртице које стварају слику тренутног изгледа тима. После седам победа и издашних нападачких партија, остало је да се коригују неке ситнице у одбрани и пронађу решења за појединости које би Србију требало да доведу до савршенства пред надолазеће такмичарске изазове.
Ово је текст о одређеним детаљима, првенствено из Атине, а донекле и из досадашњих припрема...
НЕДОСТАЈУ ТЕОДОСИЋ И ВАСА ИЗ ЕФЕСА
И птице на грани знају да Милош Теодосић у последњих годину и кусур дана није био у озбиљнијем такмичарском ритму, а да је претходних шест месеци практично без икаквог тренажног процеса, изузев онога што је прошао с репрезентацијом. Видело се током мечева против Борца и Финске да нема довољно утакмица у ногама, али после нове повреде стопала видело се колико заправо недостаје Србији.
Василије Мицић и Стефан Јовић су досад одрадили солидан посао у организацији игре, добили велику помоћ од Николе Јокића* – сам по себи нуди посебну димензију кошарке – и Богдана Богдановића. Али упркос добрим организационим решењима, чини се да су Мицић и Јовић на моменте били сувише нападачки пасивни, стегнути и ослањали се на то шта ће Бјелица, Богдановић, Јокић или неко четврти да направи. Јовић није препознатљив као неко ко се често одлучује за шут – најчешће напада кош из дриблинга и продора – и више ради на томе да разигра екипу – што се види и кроз 18 подељених асистенција кроз три дана турнира –, те да кроз добру одбрану направи разлику. Мицић је после маестралне сезоне у Ефесу, када се пробио у ред најбољих плејмејкера Европе, још недоречен у дресу Србије. Није искључено да ће се то ускоро променити набоље, али Мицић још тражи своје место под сунцем и праву улогу. Рођени Краљевчанин је на три утакмице убацио 21 поен (7/10 за један, 4/10 за два, 2/7 за три), уз 15 завршних додавања у претходна три дана. Његов партнер из Ниша скупио је тек седам поена (без шута с пенала, 2/5 за два, 1/7 за три). Дакле, двојица плејмејкера Србије постигли су колико Богдановић у мечу против Грчке. Не треба, опет, заборавити да је Мицић имао мањи пех с ударцем који је задобио против Борца, па је накратко био ван строја.
Поменути статистички подаци не говоре о томе да Србији шкрипи у нападу, јер то дефинитивно није случај. Али утисак је да у овом моменту превише тога зависи од трилинга Јокић – Бјелица – Богдановић, чак и од шута споља. Да недостаје природни ток акције, што је логично за овај период рада.
Зато ту недостаје неко попут Теодосића. Без обзира на све поменуте, реалне мањкавости и минусе, Милош Теодосић је и даље врсни кошаркаш. Мајстор игре под обручима и неко ко лопту познаје као свој џеп и с њом има посебну конекцију. Зна када и кога треба да споји с кошем, на нивоу који Јовић и Мицић још траже, а будите сигурни да ниједном одбрамбеном играчу неће бити свеједно када наспрам себе види човека који је постигао готово све што један професионални играч може, а притом је диригент каквим мало која селекција може да се похвали. И шутер коме кроз вене тече ледена крв. Писали смо раније о томе, Теодосић у комбинацији с Јовићем или Мицићем као добрим одбрамбеним играчима стварају баланс какав је некада постојао у двојцу са Стефаном Марковићем. Тога у овом тренутку нема.
Како ће Теодосић највероватније пропустити Мундобаскет у Кини, Мицић и Јовић ће као двојица преосталих организатора игре имати практично обавезу да одиграју бар по једну добру нападачку ролу када се буде највише важило. У противном, суво ограничавање на то шта ће тројица кошаркаша, без дилеме, светског калибра урадити може бити контрапродуктивно за цео тим. Јер, једно је шта се догађа на припремама, где тренери знају да сакрију карте и направе одређене нападачке и одбрамбене "скривалице". Друго је када турнир почне и онда учинак с припрема не значи ништа. Али, овај део повезан је са следећом темом, а то је – живот од шута.
ЖИВОТ ОД ШУТА НИЈЕ УВЕК ДОБАР
Ту се враћамо на чињеницу да тренери знају да се "закопчају" и не открију баш све док оно право не почне. Да будемо јасни, бити на просеку од 88,33 поена у припремама није мала ствар, али баш као што селектор Александар Ђорђевић рече после утакмице с Финском, када је из њега киптело незадовољство - Србија мора да гради игру из одбране, не напада.
"Морамо да схватимо да из одбране и физичког контакта и снаге морамо да тражимо своју игру, не нападом, иако то могу да разумем у овом тренутку. Сви желимо да се тражимо, али мислим да нема потребе за тим, напад треба да тражимо за неке три седмице", поручио је тада Ђорђевић.
Резултат ове критике видео се против Грчке, када је одбрамбена транзиција била на потребним висинама у најважнијим минутима, што је касније донело преокрет и победу.
Србија је кроз низ квалитетних провера, где се прогресивно дизао реноме противника, показала да може да се снађе у свим околностима. Од шест мечева – не рачунамо окршај против Борца, који је ипак био ревијалног карактера – Орлови су у четири наврата ишли на више од 90 поена, што је само по себи импозантно. У претходне три утакмице Србија је испалила чак 82 хица ван линије 6,75 метара и била прецизна 33 пута. То је, поготово за припреме, врло добрих 40 одсто!
Али, живот од шута најчешће је мач с две оштрице. Ход по ивици жилета. Једног дана те служи, следећег си већ у озбиљном проблему. А када дође елиминациона фаза, једно устајање на леву ногу може да буде кобно. Против Италије смо шутнули 37 пута са дистанце и погодили у 13 наврата. Синоћ против Грчке 12 пута у мету из 30 покушаја. Азури, иначе противници у групној фази Мундобаскета, су у својим кадровским проблемима и резултат из Атине не сме се узимати као релевантан однос снага на паркету, иако је Србија и даље класа за себе. Ромео Сакети тада није рачунао на квартет Галинари - Хекет - Датоме - Арадори, па коначна разлика од 32 поена јесте потврда велике разлике у квалитету, али је прича за себе. На крају ће се мерити једино оно што се буде направило у последњем колу у Фошану. Са Грчком смо морали да идемо "напоље", јер су Јанис Бурусис и Јоргос Папајанис искључили из напада Бобана Марјановића и Мирослава Радуљицу, а како Николе Јокића није било, Никола Милутинов је једини успео да изнесе велики терет и погоди нешто из рекета. Било је неколико "конекција" на асистенција Гудурића и Јовића, а Милутинов је у службу тима ставио знање прикупљено радом у Пиреју.
ЦЕНТРИ СЕ ЈОШ ТРАЖЕ
Српски центри, искључујући Јокића, нису се претерано исказали у нападу. Против Турске Марјановић и Радуљица– Милутинов одмарао – имали су укупно 11 поена. Са Италијом су Марјановић и Милутинов – Радуљицаодмарао – убацили заједно 16 поена, од чега џин из Даласа 13. Јуче су Марјановић и Радуљица били ограничене минутаже, јер нису знали како против грчких центара, па је Милутинов сам постигао 14 поена. Прихватао је високе лопте од својих плејмејкера и решавао нападе без већих проблема, али је на томе мало чак замерио и селектор, тражећи од својих играча да спусте лопту доле и буду директнији у дуелима. Што је, истини за вољу, умело да зафали...
У ситуацији када Драган Милосављевић сигурно не путује у Кину, вероватно и Милош Теодосић, селектор Ђорђевић практично већ има комплетан састав за Кину, рачунајући Владимира Лучића, чији се потпуни опоравак од повреде бутног мишића очекује у наредних дан или два. То значи да ће Србија у Кину ићи са четворицом центара, који још траже своје место и адекватне роле. Селектор је кроз ове припремне утакмице знао да комбинује петорке где би Јокић био и четворка са Милутиновим или Радуљицом, па је Србија заправо и даље у експерименталној фази, када се још траже праве улоге за сваког од четворице дугајлија.
Јокић ће извесно бити најслободнији да игра онако како он највише воли и има више лопте у рукама споља, како би заједно са својим бековима креирао лаке поене из блокада и утрчавања. Марјановић због своје конституције захтева много тактичког прилагођавања целе петорке у обе фазе игре, али како је одиграо добро против Италије, тако за њега није било среће против Грчке. Једноставно, колико може да буде употребљив, толико може да буде, условно речено, вишак у појединим ситуацијама. Када противник потпуно затвори рекет, има тешкаше сличног калибра или су на другој страни бржи, окретнији центри и бекови који лако пенетрирају у простор. Радуљица је играч тима и миљеник у свлачионици, али у Атини није био ни близу оних својих, препознатљивих издања у дресу Србије. Тек седам поена, уз само два поготка из игре. Знао је и раније Радуљица да нестане у припремама, али да онда на великим такмичењима буде човек који постеризује Дарија Шарића, измисли луде поене у завршници против Француске, или атрактивно разиграва саиграче као што је то радио у квалификацијама за Олимпијске игре у Рију...
Има времена да све "легне" на своје место, али Србији ће на Далеком истоку бити потребни центри с учинком. Да се квалитет који је неспоран преточи у нешто конкретно.
ИСТРПЕТИ БОГДАНА и ГУДУРИЋА
Богдан Богдановић је непредвидив играч, иако талентом и знањем сува класа. Шутерски можда чак нешто као Василис Спанулис - може целу утакмицу да промашује са свих позиција и онда да погоди када се резултат ломи. Против Литваније у Београду имао је учинак 5/16 из игре, да би онда у Каунасу био драстично бољи - 10/16. Турској је убацио 17 (5/8 за два, 2/6 за три), Италији 15 (3/3 за два, 3/11 за три), а Грчкој чак 28 поена (3/6 за два, 5/9 за три)! Проценти му нису били врхунски, поготово код шута за три поена (10/26), али је заједно с Бјелицом решио Хелене, појачао разлику против Азура и Турску рафалном паљбом у првом делу брзо поставио на своје.
Критички настројена јавност је после Богдановићевог синоћњег промашаја за тријумф подсетила како је испустио меч лопте против САД у Рију и Литваније годину дана раније. Али је заборавила да је изнео цео Евробаскет у Истанбулу и на крају од превелике потрошње остао без горива против Словеније. Богдан Богдановић је у овом тренутку један од двојице правих, изворних шутера репрезентације Србије, због чега нација мора, а стручни штаб жели максимално да истрпи и његове црне серије.
С друге стране је Марко Гудурић. Нови члан Мемфиса очигледно је далеко од форме која га је препоручила НБА франшизи из Тенесија, али обећава то што полако диже форму и, што је још важније, није клонуо духом после неких издања испод реалног просека. Ставио је тачку против Грчке хладнокрвном егзекуцијом уз три поготка с пенала. Против Италије је убацио 13, а Турске 11 поена. И поред тога није одисао оном енергијом из Фенербахчеа, али због своје победничке црте и хладнокрвности, као и чињенице да је Драган Милосављевић отпао из тима, има тежи задатак да одмени Богдановића и чак попуни место ниског крила ако затреба. Дакле, треба да наштимује жице и пронађе одговарајући ритам у обе фазе, како би растеретио Богдановића пре свих, а онда и Јокића и Бјелицу. Потребно је да има и адекватну улогу, која је још у измаглици. Селектор и његови помоћници указали су му поверење, мада треба и он да има мало више вере у себе.
БЈЕЛИЦА СУВО ЗЛАТО
Највећа бољка Србије последњих година је позиција крилног центра. Милан Мачван дуже време мучи муку с повредама, а када Немање Бјелице није било због својих проблема, једина класична четворка био би Стефан Бирчевић, односно још Стеван Јеловац у квалификацијама. Зато се у овим припремама видело колико је Бјелица недостајао у Рију и Истанбулу, иако је резултат дошао и без њега. Бјелица је јединствен играч. Упркос висини имао је покретљивост и контролу лопте да је могао комотно да игра све - од плеја, где је много тога научио уз дрил Светислава Пешића, до крилног центра, што најчешће ради откако је у НБА лиги. С годинама је своју игру више кориговао ка томе да буде популарна "стреч" четворка која шири противничке одбране и користи своје шутерске квалитете зарад тима. И даље у њему чуче игра с лоптом, продор и асистенција, али их нешто ређе користи. Своје улоге увек одрађује с много жара и воље, а његова играчка специфичност досад је увек испливавала на површину и давала позитивне резултате. Заједно с Јокићем и Богдановићем истакао се као један од лидера овог тима, а хладнокрвност му је на тој висини да је као од шале решио Грке и Литванце. Иако, види се, још није на 100 одсто могућности и зна да се мало изгуби у жељи. Свакако, играч од немерљивог значаја за репрезентацију.
ТЕСНЕ ЗАВРШНИЦЕ
На крају оставили смо оно што је досад можда и највише обрадовало просечног гледаоца. И када је играла лоше, Србија је добијала. На мали и велики број поена с Литванијом, када се губи двоцифреном разликом од истог ривала, па и од Грчке у крцатој ОАКА Арени, где су Хелени показали готово фанатичну жељу за победом баш против нас. Али и то је решено с правим исходом. И када ситуација наизглед делује лоше, Орлови су остајали хладне главе и тражили права решења. Било је ту, оправдано, много изгубљених лопти, лоших одлука и погрешних идеја, што се видело у последњих шест - седам минута са све продужетком против домаћина Акрополис купа, али ове утакмице су најбоља школа за све. Да се увиде грешке и исправе док је сваки евентуални пораз безболан. У Кини је потребно задржати тај ниво прибраности, свести грешке на минимум и додатно повећати веру у појединачни и тимски квалитет. Јер, само тако може да се оде до коначног циља - медаље.
До тада, има сасвим довољно времена да се цео тим укомпонује и онда започне мисија покоравања Кине.
* Писати детаљније о квалитетима Николе Јокића и колико самом појавом унапређује игру Србије било би излишно у овом тренутку. Као најбољи центар и играч планете своје мајсторство показао је већ у првим тактовима утакмице против Литваније у Београду, када је с једним тренингом изгледао боље од појединаца који су одрадили комплетне припреме. Играч због којег Србија дише пуним плућима и прва виолина репрезентације! Наш свемогући Сомборац, класа за себе.
Извор: моззартспорт
Фото: Стар Спорт
Коментари / 0
Оставите коментар