Неславан крај КЛС, или "шта би урадио Роби Фаулер"?

Звездина пета узастопна титула првака Србије памтиће се, нажалост, највише по корацима Билија Берона и невероватном превиду судијске тројке. Наравно да то није добро, ни за кога.

Кошарка 18.06.2019 | 23:45 Нормалан, регуларан, господски завршетак кошаркашке лиге - може ли и то да се догоди на овим просторима?

Може, али само ако је разлика у квалитету између финалиста толико велика, да један тим унапред зна да у серији до три победе тешко може и до једног, почасног тријумфа, па унапред има припремљену ону чувену изјаву: "За нас је сам пласман у финале огроман успех!"

Таква су била претходна два финала КЛС Суперлиге, између Црвене звезде и ФМП, или финале АБА лиге 2016. године, Звезда - Мега.

Чим су екипе мање-више уједначене и подједнако им је стало до трофеја (и места у Евролиги, ако причамо о регионалном такмичењу), можете се кладити да ће бити не једног, него неколико догађаја (инцидената) који ће бацити сенку на ту финалну серију.

Финала Звезде и Будућности већ две сезоне се одвијају под невероватним притиском и уз мноштво ружних ситуација невезаних за саму игру, због чега је и даље постојање АБА лиге малтене доведено у питање.

У првој утакмици финала КЛС 2014. Партизан се прво повукао са терена, незадовољан суђењем, а затим је после туче Николе Милутинова и Демаркуса Нелсона искључено 11 играча. На паркету су остала петорица кошаркаша Звезде наспрам тројице Партизанових, а због личних грешака је до краја "испао" по један на обе стране, па се меч завршио при бројчаном стању "четири-два".

Четири године раније у Вршцу, Хемофарм и Партизан су у финишу друге финалне утакмице играли "три на три", пошто је песничење Рашка Катића и Алекса Марића прерасло у општу тучу играча, чак и оних који су били у цивилу. Два дана касније, трећи меч је Партизан добио службеним резултатом 20:0, јер Вршчани због "страха за безбедност екипе и неуједначеног судијског критеријума" нису ни допутовали у Београд.

О навијачким инцидентима, прекидима, полицијским интервенцијама, којих је такође било напретек, нећемо овом приликом...

И у "старој" Југославији се понекада првенство завршавало на неславан начин.

Партизан је 1989. године у Сплиту отишао у свлачионицу пре краја меча против Југопластике и то финале је добило епилог за "зеленим столом". Шибенка је 1983. постала првак, па је "мајсторица" против Босне поништена јер је утврђено да је фаул над Драженом Петровићем свиран по истеку времена. Поновљена "мајсторица" на неутралном терену у Новом Саду није одиграна, пошто се Шибенка тамо није појавила...

Такве ствари у Европи су се догађале и догађају се ваљда само још у Грчкој, где читава лига служи као полигон за испољавање болесне нетрпељивости између Олимпијакоса и Панатинаикоса.

Овогодишње финале КЛС, Звезда - Партизан, протекло је пре свега у знаку нерегуларних услова у дворани "Александар Николић", где је систем за расхлађивање ваздуха у квару, па су се и екипе и публика осећали као у амазонској џунгли.

Током четврте утакмице, у понедељак увече, чак је и кров почео да прокишњава...

Ипак, небо се после око пола сата "смиловало", паркет је некако доведен у нормално стање и када се чинило да ће утакмица бити приведена крају без додатних непријатности, на сцену су ступиле - судије!

Кошарка је спорт у коме много тога зависи од субјективне процене арбитара и њиховог интегритета. Много пута је било притужби на судијски критеријум, полемисало се око спорних ситуација (нпр. ко је направио фаул у дуелу Ренфро - Човић, у последњем финалу Купа Кораћа), али тешко је сетити се када је пред очима тројице судија и комплетног аудиторијума једна утакмица решена након очигледне грешке у корацима, какву је пре победоносног коша направио Били Берон.

Пошто је у питању била четврта утакмица серије, при Звездином вођству од 2:1, испало је да се читава сезона завршила нерегуларним кошем и да је нови првак државе одлучен недопустивим судијским превидом.

Партизан се није појавио на додели медаља и пехара, пошто је уложио жалбу, која нема никаквих шанси да буде усвојена, јер судијске грешке овог типа не спадају у "материјалну повреду правила" (нити могу да се проверавају прегледом ТВ снимка и преиначују док траје утакмица).

Епилог смо, мање-више, видели већ у касним сатима понедељка.

Тренер црно-белих Андреа Тринкијери на конференцији за новинаре је изјавио да у Србији "(кошаркашки) систем не функционише" и најавио утапање туге у добром вину, а на Малом Калемегдану се који сат касније славила титула уз песму "Три корака хоћу ја, нећу један, нећу два".

Нико у црвено-белом табору није показао да саосећа са пораженима у изједначеној и исцрпљујућој борби вођеној током осам дана и 160 минута овог финала.

Једноставно, односи "вечитих" већ годинама су на толико ниском нивоу, да се некадашње ривалство за понос Београда и Србије најбоље може дефинисати паролама "Победа по сваку цену" и "Ко кога превари".

Борба за утицај на судије и организацију такмичења важна је бар колико и терен, ако не и више.

У свему томе јуна 2019. је било и нечега позитивног, а то је однос играча два тима на терену. Иако под великим умором и тензијом, ниједног тренутка нису дозволили да жеља за победом прерасте у нешто негативно, па да опет дођемо у ситуацију да се игра "пет на три". Готово да није било ни неспортских личних грешака.

Очигледно је у овдашњим условима превише очекивати да Били Берон, или сутра неко други, поступи као некада Роби Фаулер, који је убеђивао судију да пенал над њим није постојао и онда извео тај пенал тако да га голман лагано одбрани.

А и када би урадио тако нешто, да ли би тиме иницирао суштинску промену или само постао херој за један дан у очима шире јавности и будала у очима многих навијача свог клуба? Јер, "знаш кад би неко њихов тако признао?!".

Од нечега ће ипак морати да се почне. Некад...

Извор: мондо.рс