Прича: Шта то би, побједа у гостима?!
Можда су и ови неуспеси последица тренеровог неискуства у улози шефа струке, играчких мањкавости, лоших тактичких процена, или је једноставно у питању недостатак среће, те следећа такмичарска сезона показаће колико је Звезда научила из свега овога. . . А, тада ће сви бити годину дана старији, искуснији, зрелији. . .
Кошарка 13.06.2019 | 22:16
Безмало шест месеци касније, мало ко је могао да претпостави да ће Црвена звезда тада однети последњу велику, значајнију победу на гостовањима, против ривала свог или идентичног ранга. Да не буде забуне, тријумфи против Цибоне, Крке, она драма у Лакташима без Мајка Цирбеса, Бранка Лазића и Билија Берона, али и рецке против Морнара, Меге и Задра, као и све досадашње победе у Суперлиги биле су, свака у своју руку, важне за екипу, њено самопоуздање и генерални пласман у Јадранској лиги и домаћем такмичењу. Уосталом, иза досадашњег рада Милана Томића, његовог стручног штаба и 16 изабраника стоји најважнији подвиг - пехар регионалног шампиона, што гарантује повратак у Евролигу, већи буџет и јача појачања током лета. Једино се то рачуна. Али...
Црвена звезда јако дуго није узела меру неком озбиљнијем такмацу. А, на талону су били тимови попут Уникахе, Валенсије, Цедевите, Лиможа, Будућности и Партизана у више наврата... Од поменутог тријумфа у Истанбулу црвено-бели не само да нису успели да славе на оним, важнијим гостовањима, већ су упали у опасан вртлог који би до краја сезоне теоретски могао да их кошта титуле у Србији - нису решили практично ниједну драматичну завршницу, на концу једног или два поена разлике у своју корист када не играју пред својом публиком! Изузетак је утакмица у Лакташима. Звезда је губила на улазу у последњу четвртину, али успела да окрене резултат преко Стратоса Перпероглуа и Џоа Регланда, да би Бориша Симанић убацио два одлучујућа пенала за победу. Подсетимо, Игокеа је била надомак победе, али су Вук Радивојевић и Данило Анђушић промашили шутеве за шокантни преокрет.
Само неколико дана пре тог меча у Лакташима Звезда је имала оно чудно гостовање у Малаги, када је победа такође измакла у завршници која је, реално, лоше одиграна. Као и највећи део утакмице, додуше... Без довољно концентрације и жељене хладнокрвности, а Регланд није искористио тројку за изједначење код резултата 77:74. Порази од Валенсије и Цедевите били су убедљиви и дошли су у моменту када се екипа борила с кризом резултата, а иста се наставила у Лиможу, када је такође у неизвесној завршници некадашњи шампион Европе славио с минималних 72:71. Звезда је само у неколико поседа испустила све оно што је градила у фуриозној трећој четвртини, а све је почело од оног промашаја Душана Ристића из чистог зицера код вођства резултатом 66:60. Лимож је тада ухватио велики залет, а Џери Бутсијел и Жонатан Русељ били су преломни фактори. Милан Томић је тада имао идеју да Звезда дође до два поседа у финишу, али је Русељ покварио замисли...
Брзим премотавањем напред долази се до финала Купа Радивоја Кораћа од Партизана, када је Парни ваљак славио са 76:74 после, памте то навијачи оба клуба, оне ситуације када је Били Берон фаулирао Џока Лендејла, а момак из Аустралије без трунке устезања погодио два бацања за победу у паклу нишког Чаира. Убрзо је Звезда поклекла и у другој утакмици полуфинала Јадранске лиге против истог ривала, у готово идентичним околностима. Маркус Пејџ је с неколико важних поена покренуо црно-беле, а онда тројком на 79 секунди до краја практично оверио победу. То је, ипак, урадио с пенала на четири секунде пре истека времена, чиме је скоро анулирао брзу Беронову тројку, да би Дејан Давидовац потом остао кратких рукава у шуту за продужетак.
О финалној серији Јадранске лиге и свему што се дешавало у Подгорици писало се и испричало толико тога, али је и упркос томе Звезда била надомак шампионског брејка. Поготово у четвртој утакмици, када је Звезда имала шампионски трофеј пред очима, али је у новој драми скренула на погрешну страну. Екипа је остала без решења на поготке Нориса Кола и Едвина Џексона, а Берон је остао усамљен у покушају да Звезди већ у Подгорици обезбеди круну.
Тако долазимо до јучерашњег меча с Партизаном у финалу Суперлиге. Признао је то и Милан Томић, Партизанов тријумф није само производ небеског скока Радета Загорца и хица у стилу Александра Ђорђевића, већ низа погрешних одлука црвено-белих. Од лоше процене Филипа Човића, преко грешке Билија Берона, до озбиљног пропуста Дејана Давидовца, вероватно узрокованог великим умором и тешким условима за игру... На шта је Кеј Си Риверс потврдио да му тесне завршнице не иду од руке, па није искористио отворену тројку... Све што се касније догодило било је у узрочно-последичној вези с претходним догађајима...
Како год да се сезона заврши, ова негативна искуства морају само да буду добра школа за играче Црвене звезде. Јер, у наредној години, када ће се бранити јадрански трон, сви ће још више желети Звездин скалп, а ниједан пораз се неће праштати... Можда су и ови неуспеси последица тренеровог неискуства у улози шефа струке, играчких мањкавости, лоших тактичких процена, или је једноставно у питању недостатак среће, те следећа такмичарска сезона показаће колико је Звезда научила из свега овога... А, тада ће сви бити годину дана старији, искуснији, зрелији...
Извор: моззартспорт
Фото: Стар Спорт
Коментари / 0
Оставите коментар