Прича: Дух који је, ипак, понио сјекиру...

Партизанов Загор прорадио на време. . .

Кошарка 13.06.2019 | 22:45 Пуно име Загора је Загор Те-Неј, што на језику Алгонквин Индијанаца значи „Дух са секиром“, а што се и често користи као његово име у стрипу. Партизанов Загор је јуче целу утакмицу био само Дух на паркету, али је у последњем моменту извадио секиру и пресудио противнику. Није могао да одабере бољи моменат. Добио је у секунди статус хероја.

Таква је кошарка. Нема баш у њој секира, али се напетост често може сећи и додирнути. Беше тако на тих 6,8 секунди до краја. А могла је и да не уђе. То је кошарка, то је живот. И зато хајмо мало дубље о томе...

Андреа Тринкијери је после меча одабрао реч катастрофалан да опише игру Загорца. Може да прође, мада је мало и јака реч. Био је једноставно - лош. Међутим, да је промашио синоћ, не би га данас опрали ни Дунав ни Сава. Погодио је - јунак је. Толико је танка разлика.

Причамо о момку који је пред почетак сезоне био предвиђен да буде носилац игре. Има уговор и за следећу сезону, а Партизан се добро намучио да га доведе. Био је једном Загорац близу, отишао је у Бетис, али је касније стигао тамо где му је било суђено. И када је на крају коначно обукао црно-бели дрес, једноставно није био до краја то што је вероватно и он сам очекивао.

Сезона је била препуна повреда, имао их је око пет, и то је оставило трага. Није било оног играча који је био за длаку далеко да остане у НБА лиги. Као да му се и самопоуздање мало пољуљало, а то је могуће и зато што се ради о особи који мало одудара од предрасуда везаних за спортисте. Врло је разборит, воли да чита, има широк вокабулар, сталожен је па није искључено да га је то размишљање мало и „угушило“. О томе је причао и Новица Величковић после меча и велике победе његовог тима против Црвене звезде.

„Заслужио је. Добро ради, воли кошарку, паметан је момак. Некад и препаметан. Ово га је наградило, толико је желео и заслужио је да му се ово деси. Лопта се ушуњала у обруч, али тако је то кад те погледа онај одозго“.

Да се вратимо на изјаву Тринкијерија с почетка текста. Заиста су Загорчеве бројке биле слабе генерално гледајући. Укупно је дао пет поена, имао је шут 2/9 из игре, а за три поена је гађао 1/7. Та једна је за њега била више него вредна. До оне тројке Загорац је шутирао 0/6 за три поена, имао је два скока, није имао асистенцију, а индекс му је износио сабласних минус пет за 23 минута на паркету. Дакле, све ове бројке су сада неважне, али да се меч другачије одиграо био би то нови показатељ да код Радета нешто не штима.

И било би то врло чудно јер се ради о играчу који јако добро познаје кошарку, који има много талента, али микс повреда и кошаркашке стагнације учинио је да он не делује тако моћно на паркету, па чак и у појединим мечевима у лигашком делу Суперлиге где бисте очекивали да ће као репрезентативни играч одувати све са паркета. Имао је добрих партија, али и оних разочаравајућих.

Чак и када би деловало да је ушао у меч на прави начин, када би дао поене, одиграо агресивну одбрану, догодила би се повреда као против ФМП-а. Срећа по њега и Партизан па тада није било ништа озбиљније. Али срећа није нажалост реч која је пратила Радета до сада.

„Када је таква ситуација имате две опције – да се потпуно деморалишете и потонете и одете са меча као губитник или да будете свесни да горе не може и преузмете одговорност без превеликог размишљања“, рекао је Загорац после дуела.

Можда је тај шут могао да погоди Маркус Пејџ који је одиграо један од најбољих дуела до сада у дресу Партизана, можда је могао да погоди Величковић као капитен, или Вања као понајбољи шутер. Али, можда је и судбина хтела да то управо буде Раде. Много тога је претрпео, морало је да му се врати и то је и заслужио.

Јасно је и њему било да овај моменат може да има далекосежне позитивне последице по њега и његову каријеру. Можда и највише као психолошку ињекцију пред све оно што следи.

Ако постоје ти детаљи, секунде, или дани, недеље, које вам помогну да спознате сами себе, онда би то за Загорца могао баш да буде онај погодак од синоћ после „дуплог паса“ са Величковићем. У том моменту када је лопта улазила морао је да схвати да он „то“ и даље има и ако је икада био моменат да крене то да показује на делу - то је сада. Да следећи пут када оде на тренинг, или изађе на утакмицу финала, одмах потегне поменуту секиру. Било би то корисно и за њега, и за Партизан, можда данас-сутра и репрезентацију, српску кошарку.

Пре свега због њега самог не ме да буде бледуњав попут духа уз повремене бљескове, предуго је то био. Партизану је потребно да буде редовно са секиром у рукама. Као прави Загор. Дух са секиром.

Извор: моззартспорт

ФОТО: МН Пресс