Прича: Алегри, жртвени јарац Јувентуса...!

Макса у Торину већ годинама трпе, због резултата дакако. И поред свих трофеја, четири дупле круне, и два финала Лиге шампиона, Алегри није никада слављен. Само су га подносили. . .

Фудбал 26.02.2019 | 23:00 Макс Алегри није никада ушао у срца навијача Јувентуса, нити је успео да заради пуноправно држављанство у свету Бјанконера. Од почетка своје изненадне авантуре у Торину, у лето 2014. године,  Алегри је био гледан са мешавином подозрења, сумње, неповерења: као неко ко није дошао да остане, него да оде. Удовице и удовци Антонија Контеа су били на сваком ћошку, спремни да своју тугу за тренером који је вратио понос Јувентусу, преточе у бес према Алегрију. 

Макса у Торину већ годинама трпе, због резултата дакако. И поред свих трофеја, четири дупле круне, и два финала Лиге шампиона, Алегри није никада слављен. Само су га подносили. Зато добре познаваоце планете Јувентуса није изненадила лавина критика која се сручила на тосканског стручњака после пораза на Ванда Метрополитан стадиону. 

Међутим, није само део навијача пронашао “жртвеног јарца” у Алегрију. Прилично велики број новинара, инфлуенсера, блогера који попуњавају медијско небо Јувентуса, је готово радосно дочекао моменат да оспу паљбу по тосканском стручњаку. Био је довољан пораз од Атлетика Мадрида, који није чак ни дефинитиван с обзиром на то да реванш меч у Торину тек треба да се одигра, па да се крене са довођењем у питање бравуре Алегрија. Поједини листови, блиски Јувентусу, не само да немају недоумицу да ће Алегри бити отпуштен следећег јуна, ако испадне у осмини финала Лиге шампиона, већ су почели и да праве листе потенцијалних кандидата за новог кормилара Јувентуса. 

Алегрију се замера да није успео да учини Јувентусов тим препознатљивим, да његова Стара дама не игра леп и заводљив фудбал а није ни срчана, агресивна, борбена. Другим речима, и поред свих победа у последњим годинама: Јуве нема свој препознатљив идентитет. 

Сваки пут када италијански тимови претрпе поразе на међународној сцени или изађу раније него што се то очекивало из европских куп такмичења, враћа се, као зла судбина, оцена Фабија Капела, изречена после дебакла Јувентуса у Истанбулу против Галатасараја 2013. године: ”Италијански шампионат не тренира довољно добро клубове Серије А за Лигу шампиона”. Капелова ефектна изјава, као и све те врсте, може се на примерима демантовати и потврђивати. Довољно је подсетити да је Јуве стигао два пута у финале у последња четири издања Лиге шампиона. 

Истини за вољу, и пре пораза у Мадриду, било је неколико сигнала за узбуну, на које је Алегри морао да реагује. Порази у групној фази Лиге шампиона, дебакл у Купу Италије од Аталанте, али и победа против Лација у првенству и Милана у Суперкупу Италије указивали су на слабости Алегријевог тима које су често биле маскиране индивидуалним квалитетима појединаца Јувентуса. 

Ако нешто може да се приговори Алегрију то је начин на који су ушли у меч на Ванда Метрополитано стадиону његови играчи. Знало се да ће Атлетикови играчи гристи, гребати, орати, шпартати на терену с жељом да покажу целом свету, као што је то урадио и њихов тренер Симеоне, да имају “лос хуевос”. 

Алегри је морао да припреми свој тим за меч максималног интензитета за свих 90 минута. Уместо што су играли “колико је довољно” против Парме, Сасуола и Фрозинонеа, фудбалери Јувеа су морали да се навикавају на жесток ритам који их је чекао у Мадриду. Враћајући се на Капела, није проблем што утакмице Серије А нису довољно добар тренинг за Лигу шампиона, замка је у овдашњем менталитету да се игра на махове, када и колико треба. Зато у Серији А ретко када имамо победе, као у Премијер лиги или Примери, са пет, шест, седам голова разлике. 

Клопов Ливерпул или Гвардиолин Манчестер Сити имају увек исти приступ мечу, без обзира да ли им је противник фењераш у Премијер лиги или неки велики  европски клуб: они играју истим интензитетом, до краја, и пуне мрежу противника до краја. Наравно, то не значи да увек излазе као победници, али нико не може да им каже да кад судија одсвира крај да нису изгарали до краја како би постигли гол више. Број мечева које је Јувентус одиграо на високом интензитету, од првог до последњег звиждука арбитра, се може избројати на прстима једне руке. 

Као што најбољи енглески тимови играју до даске, по аутоматизму, сваку утакмицу, тако Јувентус, али и други тимови у Серији А, са изузетком Аталанте, имају тенденцију да играју мечеве што је могуће нижег интензитета.

Они мало оштроумнији ће одмах запазити: није у интензитету све. У последњих десет година само је Челси, од енглеских клубова, освојио Лигу шампиона. Могли бисмо и да окренемо Капелову опаску: мечеви Премијер лиге су превише јаки да би били тренинзи за Лигу шампиона. Није случајно да шпански клубови доминирају последњих година, не само у Лиги шампиона већ и у Лиги Еворпе. Биће да је, као и увек, истина и права мера на средини. Енглези и Италијани претерују, свако у свом правцу, а Шпанци су нашли праву меру. 

Ако можемо да припишемо Алегрију одговорност што није довољно обратио пажњу на психичку припрему фудбалера за меч са Атлетиком - што није “навикао” свој тим да игра, барем важне партије, у високом напону, без падања у замку жеље да се “управља” са минималном предношћу или са 0-0, као против Атлетика - морамо и да наведемо пар олакшавајућих околности за Алегрија и чињеницу да су поједини играчи Бјанконера заказали у пресудном моменту.  

Срчани проблеми Кедире, који су га одвојили на месец дана од терена, су креирали серију проблема Алегрију. Присуство Немца на терену не даје само чврстину и искуство везном реду Јувеа већ омогоћава Алегрију да игра са Канселом по десном боку. Пјанић је имао температуру и практично није ока склопио ноћ пред утакмицу. Лукави Чоло Симеоне је знао за проблеме Пјанића и практично је дозволио Бонучију да започиње акције док је Пјанић био дуплиран све време. Болестан, исцрпљен и са фанатичним пресингом Атлетикових играча Босанац није могао око да отвори, а камоли да повеже игру Јувеа. Алегријева грешка је што није имао одговор а ни алтернативу за успешну неутрализацију Пјанића од стране Колчоњероса. 

Марио Манџукић, Алекс Сандро, Лео Бонучи и Пауло Дибала су одиграли свој најгори меч у овој сезони. Било би лако, али и непоштено, натоварити одговорност на Де Шиља и Бентанкура. Нису они били ти који је требало да изнесу меч. Манџукић је потпуно заказао и промашио утакмицу, Бонучи је направио почетничке грешке. Дибала и Алекс Сандро су били мало више од гледалаца који нису платили улазницу за Ванда Метрополитано стадиону. 

Кристијано Роналдо је посебна прича. Од играча чија је годишња плата већа од 30.000.000 евра се увек очекује више. Роналдо нема право да буде просечан, а ни да се утопи у сивило тима, односно да буде један од многих. Тако губи смисао његово присуство у Јувентусу: коме треба Роналдо који за 90 минута шутира једном у оквир гола и показује руком колико је Лига шампиона освојио? Десетине милиона евра, освојене Златне лопте и  Лиге шампиона не излазе на терен, не постижу голове и не значе много у клубу чији је мото “Победе нису важне, оне су једина ствар која вреди”. 

Извор: моззартспорт