Интервју - Раде Загорац: Признао сам Салету грешку!

Почели смо од нуле! Кошаркаш Партизана говорио је за наш сајт о свом статусу у репрезентацији, кошаркашким почецима, текућој сезони, утицају Андрее Тринкијерија и Новице Величковића, те којим се то играчима дивио у свом животном и кошаркашком развоју. . .

Кошарка 03.01.2019 | 22:15 Партизан или Звезда?

Док још имате једноцифрен број година ово је питање које ћете најчешће чути уз оно “Да ли више волиш маму или тату?”. Када је Раде Загорац први пут рекао, определио се и у своје срце речју “Партизан” примио црно-беле боје, није могао ни да наслути колико ће му та једна реч од осам слова одредити даљи ток живота, а посебно кошаркашке каријере.

Од клинца који није имао места на баскету полако је крчио свој пут ка врху, а негде на том путу се, познато је, појавио и изазов - позив Црвене звезде. Раде то није желео, па је, после Мемфиса и Бетиса, на крају стигао у Партизан. Што би рекла песма - да л’ је то субина ил’ ко зна шта ли је…

Мало ког су играча навијачи црно-белих толико прижељкивали последњих година, а ове сезоне имају шансу да га гледају у црно-белом дресу. За сада му иде солидно, имао је и добрих партија, али и оних мало мање квалитетних. Једно је сигурно - Партизан много зависи од Радетове игре. Могао би да буде  кључни каменчић у црно-белом мозаику.

О томе, али и о низу различитих тема разговарали смо с Радетом Загорцем и прошли речима пут који је он морао годинама да гради. Од првих шутева ка кошу, преко Партизана, до репрезентације.

“Прво ми пада на памет да је то што сам заволео баскет некако повезано с место одакле сам. То је кошаркашки крај, Нови Београд. Ја сам одрастао на Бежанијској коси. Постојали су терени. Мени је жао што је тако данас, али тада се баскет играо много више. И много чешће него данас. Неким природним путем је све ишло. Клинац, нисам имао места на баскету. Сазревао сам, добио сам место. Тако и заволео и схватио да је то озбиљнија прича. И временом је постајало све озбиљније”, прича Загорац за МОЗЗАРТ  Спорт.

Обично клинци на баскету имају играча за ког се претварају да су када истрче на игралиште. Да ли је Загорацбио Ђорђевић, Даниловић, неко трећи?

Испоставило се да је Загорац имао различите фазе. Почевши , занмљиво, од Блејка Степа.

“Увек сам имао идоле који можда и нису многима били идоли. Пошто сам навијач Партизана, природним путем сам мењао идоле - прво је био Блејк Степ, па Владо Шћепановић, па Милош Вујанић и на крају фигура која је најдуже остала у мом животу Урош Трипковић. Њега сам стварно обожавао. Недавно сам га срео у граду. Јавио сам му се, и баш сам му рекао те ствари. Изненадио се што га пита неко ко тренутно игра кошарку да се сликамо или тако нешто. После њега је особа коју сам с доста интересовања гледао био Саша Павловић”.

Није Раде гледао само домаће играче. Одувек  је имао афинитет  ка НБА лиги, имао је и шансу тамо да заигра, али о томе мало касније. Да је заиграо, један играч би му био омиљени противник.

“Да поменем да ми је у НБА дуго година омиљени играч био Кармело Ентони. И он је једна од особа које су фигурирале у мом животу”.

Има од поменутих играча много тога да се научи. Загорац се трудио да од сваког “скине” оно најбоље.

“Наравно. У томе нема ништа лоше. Штавише, то је јако добра ствар. И дан-данас гледам неке играче који су на мојој позицији и користе продуктивне ствари. Трудим се да то имплементирам. На пример обожавао сам Дулета Кецмана како се сналази на малом простору”.

Свакоме негде дође жута минута, када је свега преко носа. Да ли је Загорцу икада дошао тај моменат у вези са кошарком? Да је помислио да то није то, да је можда боље  да се опробао у нечему другом…

“Не могу да кажем да сам и у једном моменту имао тако нешто изражено. Имао сам доста тешких тренутака. Када сам био, нећу да кажем у стању депресије, али у стању томе сличном. После лоших утакмица, повреда… А било их је много.  Али никада није то било толико изражено да бих помислио да бих престао да се бавим кошарком”.

Раде ипак издваја један моменат који му је посебно тежак.

“Ако бих морао да нађем моменат који ми је најтеже пао онда би то била Америка и отказ у Гризлисима. Без најаве и без очекивања. Потпуно онако шокантно. Имао сам осећај да је то све супротно од онога што се на крају десило. Не волим да делим искуства на позитивна и негативна, него на оне од којих могу и не могу да научим. То ми даје кредибилитет да у неком наредном периоду, Боже здравља, својој деци могу да кажем којим путем да крену јер сам много тога прошао”.

Када причамо о љубави о кошарци која га је одржала у овом спорту, да ли је Дејан Милојевић био неко ко је усадио зрно те љубави које је касније проклијало?

“Деки је мој први сусрет с озбиљном кошарком. Он јетакође фигура која ми је дала бреме одговорности, постављањем за капитена са 19 или 20 година. Јако је значајна фигура у мом животу и каријери”.

Ти си у каријери имао и једну позајмицу из Меге у Смедерево. Слично је касније прошао и Гога Битадзе. Како си се тада осећао, то зна да буде проблем за младог играча, пре свега у глави.

“Не сматрам себе неким старијим момком који је прошао не знам ни ја шта, али сматрам себе генерацијом којој те ствари нису биле драматично и проблематично доживљаване. Данас је то постало другачије и прерасло је у доста тешко убеђивање младих играча да је то добро за њихово одрастање”.

Шта онда рећи о Бетису. Није то можда са играчког аспекта толико помогло Загорцу, али из угла јачања психичког аспекта - јесте сигурно. И то много.

“Врло радо помињем да од тренутка када сам отишао из Меге, па до момента када сам почео да играм за Партизан, нисам лошији кошаркаш. Ниједна моја особина није лошија. Штавише. Многе су боље од времена проведеног у Америци и у Бетису. Али, моје ментално стање, и мој ум, су неупоредиво јачи него што су били у том моменту”.

Сада си у Партизану. Како ти се чини генерално досадашњи део сезоне, како гурате?

“Ми смо врло оптимистично приступили свему на почетку сезоне. Доста оптимистичне најаве смо ималим можда чак и амбициозније за јавно мњење. Пласманом у другу фазу Еврокупа смо то мало потврдили и оправдали. Врло добро знамо шта радимо. Моја жеља ми је да ова идеологија и замисли које управа и колектив имају потрају и да заживе. И да ће све уз здраву атмосферу донети доста добрих ствари”.

Како Раде гледа на своје игре?

“Задовољан сам. Стицајем неких лоших околности, односно повреда (највише оне повреде носа, прим.аут), то можда није било на неким утакмицама на нивоу који прижељкујем, али то је све саставни део. Добро сам се уклопио, нашао сам улогу после дугог периода тражења, коначно сам нашао себе и то све добро изгледа. Драго ми је да тим у овом моменту прави релативно добре резултате”.

Када смо код игара, можда и најважнија фигура у данашњем Партизану је тренер Андреа Тринкијери. Није Загорац то могао да “прорачуна”, али је испало тако да може да сарађује са таквим тренером, евролигашког калибра.

“Партизан је, ако изолујемо неке ствари попут буџета и тренутног ростера и тих неких ствари, а укључимо навијаче, историју, поднебље, апсолутно специјалан и посебан тим чиме је и он био привучен. Оно што Тринкијери доноси је заиста велико. Нимало није лака сарадња са њим. Апсолутно је фокус потребан стално. Сарадња са њим је веома здрава ствар. Он је ту да промени менталитет свима нама. И да нас научи како је то бити победник”.

Имаш у екипи искусније играче од којих можеш да научиш много. Привукао је и пажњу говор НовицеВеличковића пред друго полувреме против Цедевите. Колико ти његово присуство значи?

“Он је вероватно оличење свега онога што човек као лидер треба да поседује. Невезано за професију или било какав спорт. Оно што он има у себи је нешто са чиме се човек прво рађа, а касније и развија. Новица је то довео до тога да има апсолутно контролу и моћ да нас мотивише кроз разне методе. Можемо много да научимо од њега. Кредит њему за несебично дељење свега са нама”.

Осећа се да се неке ствари помака догађају у Партизану, од пуног Пионира, Тринкијерија, до доласка Алекса Ренфроа…

“Заиста ми је драго што после низа, условно речено неуспешних година и смањене продукције младих играча, Партизан поново показује знаке живота. Показује оно што је Партизан. То се најбоље види по попуњености хале. Најбољи репер је можда 19. децембар, Свети Никола и дупке пуна дворана. Навијачи су такође људи који јако добро познају спорт. Не могу да им промакну неке ствари, не могу да им промакну лажне ствари. Осећају врло добро када је нешто заиста онако у сржи истинито и чисто. Осећају емоцију, квалитет. Није без разлога пуна хала. Али је то једини начин да се Партизан врати”.

Поред све кошарке, тренинга, путовања и обавеза, остане мало слободног времена. Загорац је неко ко воли да чита књиге и игра поједине игрице, али, каже, сада када је у Београду ни за то нема превише времена.

“Тачно је све то. Мало другачије бих одговорио да сте ме питали док сам био у Севиљи или негде другде. Поред силних тренинга и две утакмице седмично морате да држите социјални живот на нивоу, да се посветите људима око вас, али увек има времена за књигу, добар филм, серију…”.

Многима је из вида изашла чињеница да је Загорац као репрезентативац Србије освојио златну медаљу на Светском првенству у баскету 3X3 за играче до 18 година.

“Јако лепо искуство 2012. године. Врло мало времена смо имали за припрему. Био је то први неки осећај да могу да будем победник, да побеђујем. На тако великом и планетарном нивоу”.

А када смо већ код репрезентације… Током 2016. године пред квалификациони турнир за Олимпијске игре Раде је изабрао индивидуални рад у Мемфису. У том моменту му је то деловало као логичан потез, али са ове тачке гледишта ствари су вероватно мало другачије.

Рекао нам је да је разговарао са селектором Александром Ђорђевићем на ту тему и да је сада све како треба да буде.

“Опште је позната ситуација која се десила пре две и по године када сам напустио репрезентацију. После тога ме није било у репрезентативним окупљањима. То је све у реду. Сале и ја смо после, ето, дуго времена  разговарали, причали на ту тему. Ја сам признао своју грешку, он је то прихватио. Обојица смо се усагласили да треба да почнемо од нуле”.

Услед свега  што се догађало са Фиба прозорима, као и због добрих игара у Партизану, Загорац је добио шансу да се нађе у репрезентацији за дуеле против  Израела и Грчке. Међутим, овога пута није имао среће.

“Добио сам позив за ову репрезентативну акцију. Нажалост, стицајем околности, иако нисам имао ниједан проблем отакако сам санирао нос, на тренингу пред пут у Израел он је прокрварио из непознатог разлога. То је било довољно да Сале повуче ручну и да то моје репрезентативно искуство померимо за следећи прозор”.

Значи, ако буде било прилике убудуће, репрезентација Србије може да рачуна на тебе?

“Наравно! Врло узбуђено и оптимистично чекам следећу акцију”.

Извор: моззартспорт

Фото: Стар Спорт