Прича: Газа, Ходл, карма и духови Мундијала 1998.
Да, и пре Сема Олардајса и будалаштина што су му скратиле мандат до нивоа штампарске грешке у тренерском ЦВ-ју, било је енглеских селектора који су страдали не због резултата, не због игре, него због тога што су рекли нешто погрешно или, ако ћемо прецизније, што су веровали у нешто погрешно.
Фудбал 30.10.2018 | 00:00
Јер има и даље, и двадесет година после тог лета у којем је енглески фудбал последњи пут реалистично сањао о томе да ће поново бити највећи – ово пре који месец, са Гаретом Саутгејтомкоји је требало да имитира, по младости и храбрости, управо Глена Ходла из деведесетих, било је чудо по себи, али чудо у оном смислу у којем су срећни догађаји, попут седмице на лотоу или изненадног полуфинала Светског првенства, заправо чудни – много оних који никада не би опростили Глену Ходлу.
Да не идемо даље од Тедија Шерингема, он је већ рекао шта има о Глену Ходлу (“То је једна п..ка!”)...
... И Пола Гаскојна.
Газа је можда већ 1998. био на странпутици, завршило би се његово малиганско путовање у неком јарку живота и овако и онако, али му је Глен Ходл сигурно скратио стазу до суицидних мисли; нико никада, ни онај судија у Италији деведесетих, када је Пол плакао, није толико повредио и увредио најбољег фудбалера те генерације.
Тренутак у којем је на припремама у раскалашној и распојасаној Ла Манги, велики тактичар али човек без такта позвао у своје одаје Пола Гаскојна и саопштио му да га, упркос сјајним квалификацијама које ће родити бар једну строфу песме “Фоотбалл'с Цоминг Хоме”, неће водити на Мундијал у Француској, а Газа почео да вришти, да лупа, да ломи све по канцеларији, то је моменат у којем се енглески фудбал неповратно променио, таман колико су за то били заслужни промашени пенали или црвени картон за младог Дејвида Бекама последњег дана тога месеца.
Гаскојн је, надамо се, довољно велики човек да је оставио те ствари далеко иза себе, не онако како никада није могао да остави неке друге ствари, али када би био нешто мањи човек, могао би Глена Ходла да подсети на ту проклету карму. Ону која ће му уручити отказ после нешто више од две и по године на кормилу енглеског националног тима.
Да, и пре Сема Олардајса и будалаштина што су му скратиле мандат до нивоа штампарске грешке у тренерском ЦВ-ју, било је енглеских селектора који су страдали не због резултата, не због игре, него због тога што су рекли нешто погрешно или, ако ћемо прецизније, што су веровали у нешто погрешно.
Глен Ходл, легенда Тотенхема, човек који је револуционарним – за енглеске појмове – схватањем игре, попут онога да назад, замислите, могу да играју и три човека, а не четири, постао тренерска звезда у успону (говорили су да је бољи и напреднији од Венејблса и од Бобија Робсона!), страдао је због онога што му је било у глави и због онога о карми што ће рећи у чудном интервјуу новинару Тајмса Мету Дикинсону.
И до тада је Острву, посебно након краха у Француској, где су имали прави меланж нових лавова дресираних код Алекса Фергусона и старих асова који су још умели добро да се потуку, било преко главе његових бизарија, а посебно преко главе жене која је диљем енглеске јавности била омрзнутија него Маргарет Тачер у Брикстону осамдесетих.
Чак ни Гленови највећи фанови (а радио је предано на томе да фанова не буде много, посебно наступима испред камера и новинарских диктафона, којима би најрадије бацио бојне отрове) нису могли да смисле ништа боље од реченице којом ће се, у истој деценији, бранити један политичар на Балкану: није он толико лош, него она његова жена...
“Она његова жена” звала се Ајлин Друери, и била је врачара и гатара и астролог и све оно глупо и измишљено, мада ће Глен Ходл покушати да замаскира њену функцију и да оправда њену инкорпорираност у стручни штаб синтагмом “фаитх хеалер”.
Да енглески таблоиди нису ископали свашта о њој, Глен Ходл би се можда данас славио као пионир у домену спортске психологије, али истина је била да је Ајлин, иначе мајка Ходлове цуре када је још био тинејџер и пикао лопту у Тотенхему, тврдила да може да залечи повреде и гласом, и то на даљину ако треба, посредством фиксне телефоније.
На видело је врло брзо изашло да се селектор консултује са својом врачаром и око састављања тима, а пре судбоносног меча против Аргентине натерао је играче да ходају у круг, и то у смеру, ваљда, супротном од сказаљке на сату, не би ли створили позитивну енергију која ће да ошамути Батистуту, Пјоха Лопеза и Аријела Ортегу, и да замаже очи колеги Данијелу Пасарели.
(Није их ошамутила, није их замазала. У том чувеном мечу познатом по Овеновом бегу и Бекамовој жутој минути на неку Чолову провокацију, било је свега, али је на почетку и на крају Аргентина отишла даље, а Енглеска преко Ламанша.)
Неки играчи, попут Робија Фаулера, говорили су и да не би добро прошао онај ко би се успротивио свемоћној Ајлин; више о свему томе испливавало је на површину како је пролазило време и звезда Глена Ходла све више постајала падалица. Сведочанства се могу наћи у бројним књигама и чланцима који су написани о тих неколико преврелих седмица 1998, а ко има времена и жели да овлада темом, нека ископа овогодишњи мамутски, али драгоцени текст Роба Смита на сајту Еуроспорта, под насловом “Тхе Ход Цомплеx”.
Већ тада је, дакле, Глен Ходл постао омражена личност; није био проблем изгубити, проблем је био његово упорно неприхватање било какве кривице за било шта што је урадио или није урадио – овакве ствари могу, тамо где је исто постојао један човек и једна жена, да буду истините и двадесет година доцније – и његово срдито инсистирање на томе да је и даље најбољи, најпаметнији и једини човек који Енглеску може да одведе из суморне будућности у светлу прошлост.
Његова добронамерност и пристојност, по којима је био познат и на терену и мимо њега, полако су, како су се ствари отимале контроли, уступала место осорности и ароганцији. Никада није био превише дружељубив, бирао је дистанцу и са играчима и са сарадницима, али после Мундијала у Француској осамио се још више. (Да ли је и то било на савет Ајлин Друери?)
Онда су дошле квалификације за Европско првенство 2000, и пораз у Шведској и најмршавији реми са Бугарима на Вемблију, али се пре свега догодио тај интервју.
Глен Ходл је у неком тренутку после прекида играчке каријере – она ће га, велики је фудбалер био Ходл, водити од Тотенхема до Монака, оних сезона када су најбољи енглески играчи напуштали родну груду због забране наступа клубова у европским такмичењима, на крају и до Челсија – а ваљда пре преузимања некадашњег светског првака, постао “поново рођени” јеванђелистички хришћанин, опседнут бившим и будућим животима и улогом коју је некада одиграло неко твоје ја.
Један скоро па безазлени разговор са новинаром Метом Дикинсоном претворио се у дискусију о вери и невери, Божјој казни и оној карми о којој данас, ваљда, док се бори за живот после срчаног удара, не размишља.
Ходл ће казати како људи који су се родили са неким физичким или психичким недостацима сигурно нису радили нешто како треба у претходним животима.
“Ти и ја имамо две руке и две ноге и нешто мозга. Неки људи нису рођени тако, и то је с разлогом. Како посејеш, тако ћеш и пожњати”.
Нација је била шокирана. Била је то Енглеска оног новог оптимизма, нових лабуриста, нове музике, свега новог; прогресивна и модерна, и како онда човек који има други најважнији посао у држави (први станује у Даунинг стриту, трећепласирана особа у Бакингемској палати) сме да изговори такве ствари, да увреди све који нису имали среће?
У новинама се појавила фотографија човека у колицима који држи натпис “Једино лоше што сам икада урадио је што сам украо Марс чоколадицу”, реаговао је чак и премијер Тони Блер, министар спорта је практично пресудио када је јавно казао да ФА не би смела то да трпи, још неколико дана је издржао Глен Ходл, а онда, био је 3. фебруар 1999, који месец пре треће годишњице, његова Енглеска више није била његова Енглеска.
Можда је тачно рећи да се ни Енглеска није опоравила од тога, баш као што се ни Глен Ходл није опоравио од тога (био је, на крају крајева, статистички један од четири најуспешнија селектора у историји најстарије селекције на планети, иако ће му бити свега 39 када је ступио на позицију).
Оба ова актера повремено су показивала знаке живота и напретка, али недовољно или превише кратко да их ико схвати за озбиљно.
Данас је Глен Ходл бивши тренер, по сопственом признању одбио је најмање два туцета озбиљних понуда за посао. Не знамо ни шта је даље било са његовом омиљеном врачаром, а није, ваљда, ни важно.
Постао је цењени коментатор, један од оних које људи воле да слушају; управо на радном месту, током гостовања код колеге Робија Севиџа, Глен Ходл је на свој 61. рођендан, у суботу ујутру, доживео тежак срчани удар. Спасен је брзом интервенцијом једног радника БТ-ја, и тренутно се налази у болници. Лекари описују његово стање као веома озбиљно, али додају и да добро реагује на терапију...
Не би ли било превише тужно, не би ли било немилосрдно, па још страхотније у данима после оног хеликоптера у пожару који је потресао фудбалски свет, да Глен Ходл, краткотрајни херој и чудо од тренера, а онда антијунак енглеских деведесетих, не добије битку живота?
Не би ли било како треба да се извуче из критичне фазе таман на време да одгледа како његов Тотенхем покушава да на његовом Вемблију уради нешто велико против Манчестер Ситија?
Хајде, онда, кармо, и ако си имала нешто против њега, ред је да му опростиш.
Ако је то урадио Газа, уосталом...
Извор: моззартспорт
Фото: Реутерс
Коментари / 0
Оставите коментар