Бескућници под заставом Српске

Тужно одзвања слика Давора Драгичевића, који је свој дом замијенио за Трг у Бањалуци. Он ноћева тамо. Он је дао све за истину. За истину о свом сину. На концу је оставио кућу своју.

Република Српска 24.09.2018 | 13:39 Овај посљедњи потез којим један отац каже, ту сам, дођите по мене, хапсите, убијте, батинајте, ја немам шта да кријем, хоћу истину за своје убијено дијете, овај потез предстваља ултиматум, не властима, него свим људима, прије свега Бањалучанима да дођу себи. Да се погледају и да се запитају-гдје ја то живим, сунце ти пољубим?!

Људи су онако ђутуре постали бескућници поред кућа својих! Бескућници под заставом републике Српске, како гласи пропагандни предизборни слоган режима Милорада Додика и његовог СНСД-а.



Није Давор Драгичевић бескућник!

Он има кућу, има наду и вјеру у истину. Трг је његова кућа, а јавност његова одбрана, заклон и моћ. И сва сила и јесте на страни Давора. Сила људи, сила љубави родитељске, сила аргумената, које је и Суд потврдио. Сила логике и здраве памети. Сила која непорециво каже да му је дијете, његов син Давид убијен. Давор има кућу не само у групи «Правда за Давида», него у сваком човјеку којем је барем мало, колико црно испод нокта стало да се расвијетли једно од најгнуснијих убистава послијератних у Бањалуци.

Наша слика, наш систем

И зато је тужна слика Давора у кревету на Тргу, док се температуре спуштају ка јесењим измаглицама. Не због онога што видимо, него због онога што не видимо на тој слици. А не видимо све оне унижене, преварене, обесправљене, оне који су спреми били све до сад лизати дупе режиму, зарад биједне цркавице. Не видимо инспекторе, судије, тужиоце, не видимо медије у покушају, не видимо порталоиде и квазианалитичаре, који мјесецима од Давора покушавају направити терористу или барем страног плаћеника, који би да руши систем.



Па сво је право Даворово да руши овај и овакав систем! Јебеш систем који убија дјецу, који је од Бањалуке направио стрељану и вјежбалиште за испаљивање зоља, систем који производи насилнике, бандите који пребијају новинаре, систем који ствара свако вече по канту пепела од спаљеног аутомобила, систем који је вратио сачекуше на велика врата. Да, тај систем треба мијењати! Одмах сада, колико 7. октобра! Мирно и људски, како је прописано.

И некако, треба разумјети перверзну политику порталоида без импресума које уређују локалне новинарске и квазианалитичарске пиздице, које се боје потписа, имена и презимена свог. Треба разумјети борбу тих послушника, који ће урадити све да задрже ректалну температуру док висе из Додиковог ануса и док им тај анус обезбјеђује егизстенцију паразитску. Треба, велим схватити људе-нељуде који се боре за опстанак и останак банде на власти.

Штокхолмска је туга преголема, синдрома има, а пара нема

Али како објаснити себи, свијету и здравој памети све оне које је Додик и режим му преварио безброј пута, све оне контејнер-кориснике, све оне пензионере којима Додик пријети и са чијим се апанажама изборним зајебава док буче-ко не гласа за мене, нека врати једнократну помоћ? Како разумјети такве хомосапиенсе око нас? Како разумјети оне докторе и медицинске сестре, којима грунтовни власник Републике Српске пријети да неће видјети повишице нити бијеле марке, док он то не одреди и нареди??? Како појмити све те људе, који свакодневно пролазе поред Давора Драгичевића у чврстој вјери небитности. Не своје, него Даворове.



Јер, пазите то су људи око вас, око свих нас, који ће 7. октобра «под заставом Српске» гласати изнова и изнова за своју биједу. Уз курац здравој памети, логици, вапају Даворовом, вапају дјеце и родбине у инистранатву , који им говоре да то не чине...опет ће заокружити четворогодишњи круг пакла са јахачима апокалипсе који могу СВЕ.

Застава по мјери

Бар су до сада покзали да могу све. Могу убијати, пријетити, тући, премлаћивати, застрашивати, могу хапсити, могу лагати у својим квазимедијима. Могу се играти већих Гебелса од Гебелса, могу се играти већих тиранина од Стаљина, могу опонашати грозоморније економске промашаје од Мадурових економиста...и све то некажњено, уз благослов ћутолога «под заставом Српске».

Или они то себи једном за свагда кроје заставу по мјери, заставу под коју ће стати само они са својим љубавницама, размаженом дјецом, пар горила и нешто ухљеб-дупелизаца на буџету, чисто да им «системе одржавају»?

И то је перверзно поштено! Што би рекао локални Додиков свезнадар, директор Народног позоришта у слободно вријеме, и то није проблем! И није. Они то раде, то могу и хоће.

У исчекивању биологије

Не могу стално и вјечно, али, мајку му, зар треба чекати на биологију и некакве свјетске узрочно-посљедичне процесе, е да би се промијенила ова партократска олигархија? Зар свакоме није јасно да систем који не кажњава убице Даворовог сина, систем који гледа како се човјек близу 200 дана разапиње за све нас, е да не би наше дијете појела ноћ, зар није довољно све ово да се помјере дупета, ресетује чип у глави и ова багра отјера прво са власти, а онда и са слободе у установе које могу поднијети тежину њихових гријеха? Од затвора до умоболница, широка им нова кућа.

Давор Драгичевић и људи око њега престају спавати, напустили су куће и постали су становници града, ентитета и земље.

До када сви заједно мислимо бити бескућници «под заставом Српске»? На нама је, а нову кућу можемо почети градити 7. октобра. Не смијемо се надати, требамо само устати, за 15 дана и замијенити бескућништво за нову кућу. Није толико тешко.

Извор: Бука