О Давора се држава огријешила!

Изгледа да се случај несрећног Давида Драгичевића претвара у случај Давора Драгичевића! Једна трагедија и један кривичноправни случај улазе у нову фазу манипулације, овог пута политичке. Када је свако разуман, послије свих институционалних инсценација, очекивао да се Тужилаштво огласи о узроку смрти несрећног Давида Драгичевића, поново се огласио Предсједник.

Република Српска 10.08.2018 | 08:32 Овај пут у ексклузивном обраћању грађанима преко јавног ТВ сервиса са синопсисом сценарија за ометања октобарских избора у Бањалуци, у коме (сценарију) Давор Драгичевић са компанијом негдје на путу за Бањалуку отима камион с гласачким листићима!?

Зашто је Предсједник јавно објавио припремање једног озбиљног антидржавног и терористичког дјела? Откривање припремања таквих дјела правно се може сматрати озбиљном опструкцијом обавјештајно-истражних активности. Ако је у свему било индиција, макар и малог степена вјероватноће, о томе је требало да брину институције у строгој тајности. Кривци су требали бити похапшени у покушају и завршити у затвору. Медијска употреба таквих информација дискредитује и наратора и институције.

Све док државне институције мјесецима ћуте о узроцима трагичне смрти Даворовог сина Давида, неумјесно је и непримјерено доводити случај у политички контекст. Ћутање о узроку смрти Давида Драгичевића је контекст сам по себи и употријебиће га свако ко од тога очекује корист. Кључ рјешења је да државне институције случај расвијетле. Зашто се то не чини!? Зашто је кључно питање постало периферна ствар?

Давор Драгичевић живи свој живот с неизмјерним теретом боли. Ко није сахрањивао своје дијете нема право да Давору Драгичевићу било шта замјери. Туга и људска мука с којима живи Давор Драгичевић дају му за право да урла до неба, да сумња и да оптужује, да проклиње и куне, да буде неодмјерен и да буде непријатан свуда и према свима. Тај несрећни човјек, могли смо да се увјеримо, мисли и говори срцем, а не разумом. Замјерити му на ријечима које нису биране и нису сасвим јасне, није пристојно. Ни Давору Драгичевићу понекад не користе властите изговорене ријечи. Треба ли га због тога јавно оптуживати и очекивати да има мјеру?

Треба ли Давор Драгичевић да јавно говори о својој патњи? Треба, све док ће му то олакшати муку и док има наду да ће га неко чути. Можда Давор понекад погрешно закључује, можда га недобронамјерни користе, можда га неки људи погрешно савјетују!? Можда га и разне службе користе за разне циљеве, што је политички омиљена теза и тема? Да ли он све то може знати? Скрхан болом, човјек вјероватно вјерује да је то што чини дуг према мртвом дјетету. Да ли неко мисли да Давор треба да ћути и да чека? Шта да чека?

Држава се тешко огријешила о Давора Драгичевића и нема право да било шта од њега тражи. Давор Драгичевић има право да од државе тражи да му каже истину о смрти његовог дјетета. Ништа више од тога Давору не треба! Ако држава нема одговор, Давор има право да сумња и оптужује. Има право да тражи да му у томе помогне свако ко има било какву моћ, па макар то била и опозиција. (Да ли Предсједник заиста мисли да опозиција нема легитимно право да буде на страни грађана којима држава неће или не може да помогне?)

Било је непотребно и несмотрено реаговање Предсједника. Изненадило ме, признајем. Познајем Предсједника по спремности да разумије и да помаже. И да одржи дату ријеч! Шта га сада лишава емпатије и одводи на пут осионости? Да ли је заиста тачно да свака власт квари, а апсолутна квари апсолутно?

Очекивао сам од Предсједника да након траљаве полицијске истраге затражи оставке министра и директора полиције. Не због њихове кривице (а и она, изгледа, постоји!), него због моралне одговорности. Углед и достојанство власти заснивају се на моралној одговорности. Нема одговорне државе ако нема одговорних појединаца. Да је Предсједник то учинио, не би му требала изборна кампања. Била би то снажна порука да је Предсједнику, као и посљедњем грађанину ове земље, стало до правде и одговорности. Предсједник мора да зна да више није битан Давор. Није случај Давора Драгичевића важнији од случаја Давида Драгичевића. Сваки грађанин ове земље жели да зна како је страдао Даворов син Давид. Ако је убијен, сваки грађанин ове земље жели да убица буде откривен и кажњен. Зашто Предсједник не упире прстом у истражни предмет Давида Драгичевића и тражи одговорност правосуђа?

Покушавам да се сјетим да ли је Предсједник некада санкционисао некога из јавне власти. Изгледа да није! Као да су му сви с ореолом безгрешности. Просто не знам како да то разумијем!? Али знам да ће кривица за гријехе многих министара, директора и својих партијских чиновника на крају пасти на његова плећа и да тај терет неће издржати.

Да будем искрен, надао сам се да ће затражити од главног тужиоца Републике Српске да преузме истрагу и обавијести јавност о узроку смрти Давида Драгичевића. То је адреса на коју је требало да се обраћа Предсједник. Надао сам се и да ће затражити и од Високог судског и тужилачког савјета да формира независно стручно тијело које ће истражити на који начин је Окружно тужилаштво у Бањалуци водило истрагу у случају "Драгичевић". Било је много разлога да се истражи да ли су учињени пропусти који указују на некомпетентност и дисциплинску одговорност поступајућих тужилаца. Такви потези Предсједника би били институционални пут који би зауставио спекулације и политичке манипулације случајем. И који би дали значај институцијама и учинили систем власти одговорнијим. Предсједник је пропустио шансу да предсједнички реагује.

Не пишем ово да бих савјетовао Предсједника. Понекад ми се чини да претјерујем и не осјећам се добро. Пишем због тога што је и мени стало до одговорног правосуђа и одговорног друштва. Правосуђе, којем припадам, тешко се обрукало на случају "Драгичевић". Ствари попримају неочекиване обрте. Институције се руше, друштво се растаче, морал је у тешкој кризи! Не желим да слушам приче како правосуђем у Републици Српској управља Додик, а у Сарајеву СДА и Радончић. Надам се да то не жели ни Предсједник.

Аутор: Бранко Перић
(Независне новине)