Прве насеобине у Семберији

Да ли сте знали да је семберско село Којчиновац добио име по кнезу Којчину? А да је Обарска названа по првим досељеницима Обрима, односно Аварима? Зашто се Бијељина некада звала Четвртковиште? Потражили смо одговоре и објашњења у Музеју “Семберије“. . .

Република Српска 01.06.2018 | 09:35 Међу првим селима која се помињу на територији Семберије су Главичице, 1395. године. Занимљиво је да се на овом мјесту налазила мала дубровачка колонија трговаца. Ту је била жила куцавица захваљујући путу којим су касније пролазили И бројни путописци. Неколико година потом помиње се и село Бродац.

“После турске окупације, око 1530-те године направљен је први попис становништва, односно, турски-дефтер. Тада се на територији Семберије помињу само 4 насељена мјеста: Четвртковиште (данашња Бијељина), Грм Селиште (данашње извориште Грмић), Мирковци (данашњи Батковић) и Чукојевићи (односно Модран).

Дакле само 4 села са врло мало становништва, јер већина људи је побјегла према сјеверу, пред најездом Турака. Већ према другом попису из 1548. године, било је 17 села, што значи да се доселило сточарско влашко, односно српско становништво из јужних крајева.

И тада имамо Обарску, Црњелово, Дворове, Звонаш Селиште или Попове. Топоним показује да је ту постојала црква, а и касније име Попови указује на то,” објашњава историчар Зоран Мидановић из Музеја Семберије.

Обарску или Оброву населили су Обри, односно Авари, који су заједно са Словенима дошли на Балкан.

“Одатле и име Обријеж,а тако је и Обарска добила име. Ту је и презиме Обрић, које рецимо позната пјевачица Нада Обрић носи. Када мало боље погледате њене црте лица видјећете и монголске црте које су препознатљиве. Они су, дакле били татарско племе, Обри или Авари који су заједно са Словенима дошли.



Византијски извори их називају коњаницима, док Словене описују као “пјешадију”. Што се тиче Дворова, у народу постоји легенда о дворима Филипа Маџарина, једног мађарског феудалца, те да је тако село добило име. Загони су вјероватно добили име по “згону”, односно “кулуку”, а ради се о том да су вјероватно водили људе на изградњу неког пута,” казива Мидановић.

Код имена села Црњелово претпоставља се да се ради о називу земље црнице или имену ловишта, а Бродац је вјероватно добио име по броду, због близине ријеке. Гдје год се налазила црква, односно турски-клис, таква мјеста су по њима И добијала име, као што је засеок Клис у Батковићу.

“Село Којчиновац носи једну занимљиву причу око назива. По турским дефтерима помиње се нешто касније, конкретно 1604. године, кнез Којчин. Помиње се као једини хришћански спахија који је тада имао тимар, односно мало пољопривредно добро од 500 акчи или аспри, што је турски новац. Помиње се И његов насљедник као што је Вучина И још неки.

Дакле, по том кнезу Којчину је село, које је тада практично било дио Модрана је добило име које и данас дан носи. Интересантна је прича и за Јабанушу, која је добила име по турској ријечи “јабан”, што значи странац.

По свој прилици ту су оригинални Турци, знајући да породица Абдулахагића води поријекло из Бурсе, тако да је претпоставка да је и већина осталог ондашњег живља из Турске. Доста је таквих кућа у Јабануши, тако да је вјероватно неко турско становништво ту некада дошло, и по томе-“јабанци”, односно странци добило име,” додаје Зоран Мидановић.

По првом попису из 1533. године, Бијељина, односно првобитно Четвртковиште има само 13 становника, а име добија највјероватније по тадашњем пазарном дану, четвртку. Претходно се помиње име Библина.

(БН)