Јамена - село у шумском Срему

Сремска равница дијели се на Вински Срем, Доњи Срем Свињарски Срем и Шумски Срем, али је све то, ипак Срем. И само Срем. Сит и нахрањен.

Србија 09.03.2018 | 18:38 Како год да се зове неки дио Срема, ипак, ријеч је о широкој и кићеној равници, у којој је питомнина на сваком кораку. И у винском, доњем, свињарском и шумском Срему. Свуда широке и дуге улице, шорови од којих се оне двије, главне пресијецају у центрима насеља под правим углом, а око те раскрснице, око рогља су: цркве, школе, биртије, трговине, артерски бунари, споменици из минулих ратова...

Рекло би се да личе као јаје јајету. И тако је у Срему, али и уопште није тако. Свако село се разликује јено од другог по много ћему - по дрворедима, људима, причама, ријекама...

Свако од њих је и уз европске магистрале, жељезничке, друмске, енергетске, пловне и друге, али, опет, некако у прикрајку. Једино је Јамена у прикрајку.

Између густе, непрегледне шуме, широке ријеке Саве и државне границе према Хрватској. Шћућурена као орлово гнијездо. Али Јемена, ипак, није изгубљена у равничарским даљинама.

Наше одредиште је баш Јамена. Граничарско село. Различито од свих осталих сремских насеља. Усамљено, али питомо и лијепо. Јамена је у Шумском Срему.



Јамени је ближе семберско село Црњелово, преко Саве, а онда и Бијељина, него било које сусједно сремско насеље и општинско средиште у Шиду. На западу му је и граница према Хрватској.

А и Срем се промијенио. Погосподио се. Све је мање препознатљивих сремачких црних шешира. Нема више на Сремцима широких бијелих гаћа "од шест метери", кожних опанака, црних чарапа, јелека и шубара... Али се и поред тога Сремци лако препознају. Јединствени су и своји.

Нема више ни крда свиња у непрегледним шумама, све је мање и керова пулина, паметних и умиљатих, нема ни чованских корбача, буџа, брица и тешких кабаница. Све је урбанизовано, уређено и овоовремено. Остали су само понеки носталгичари да "приповедају как' је некад било", кад је његов баба имао двадес'т мангулица (црних сремских ласа) крмача прасилица, пет пулина, два магарца и још штошта на салашу.

Све се рјеђе у Срему говори и: - "Та, иди у очин", за голобраде момке "дерани", за чобански ножић "брица", затим - "јесам ја теб' нешт' каз'о", али и "та дашта", "лебац", "диванити", "метер тежине", „ланац земље", "кој’ ти је оцов", „кадгод“, „та мани“, „кера“, „дис' ти“ и слично.

Тако се говори и око Шида, Сремске Митровице, Руме, Ирига, Инђије, Добановаца, Пазове, Бановаца, Земуна... Свуда је кићени Срем, па и овај у коме јес Јамена.

Сремци су добри и вриједни људи. Прихватају свакога, упркос томе што га зову дођош. Воле шале али и пјесму, посебно бећарац.

Јамена је у шумском дијелу Срема. далеко је од осталих села и градова. До Шида је више од тридесет километара, до првог сусједног села Моровића пуних двадесет. Пут води кроз непрегледну храстову шуму, која се на све стране свијета пружа десетинама километара. На западу је Славонија у Хрватској, такође, шумовита. Једино већих шума нема преко ријеке Саве у равној Семберији.

Додуше, семберска села Црњелово, Велика Обарска, Батковић, Драгаљевац и Вршани само су који километар удаљени од Јамене, али се између Срема и Семберије испријечила широка Сава вода.

Многи мјештани Јамене сав радни вијек провели су у пријечанским, семберским селима: ветеринари, учитељи, мајстори, возачи, трговци... Чак се и дан данас жене из Црњелова и других семберских, али и подмајевичких села. Посебно из оних око Угљевика. 

До посла и назад, до пензије, ишли су преко Саве. Прелазили су је неколико хиљада пута – за двадесет, тридесет и више година. Што чамцем што скелом. И никад нису закаснили на посао, па и када је ријека набујала.

Скела и гранични прелаз су скоро уз само село, јер је Јамена уз само лијеву обалу ријеке Саве, удаљено од границе са Хрватском само километар или два.

Ово село је у Другом свјетском рату много пострадало. Ни сами не знају колико је мјештана је одведено у злогласни Јасеновац. Још увијек нису измирили број становника предратне Јамене.

У Јамени су добри домаћини. Скоро свака кућа има три, четири или пет товљеника. Неки и више. Не може Сремац без свињског меса, кобасица, кулена, чварака и сланине. Овдје ријетко ко на јеловнику има јагњетину. Рибу понекада, али без свињског меса на трпези нема говора.

Посебно воле сланину, ону дебелу, али и шарену, сушену, свјежу, усољену, ону са паприком, танку, ону од подребрице, па са ребара... Сваку сланину. Она се једе и када се оре, сије, жање, бере, сјеку дрва, одлази у војску, на свадбе и свечаности. Тако је одвајкада у Срему, па и у овом шумском.

Сремци воле и тјестенину: пите, штрудле, уштипке, лепиње, резанце, палачинке, гужваре, погачице... Једном рјечју све што се прави од тијеста. Тако и у Јамени. Домаћи хљеб и фуруне је понос сваке домаћице, онај румени, са рскавом кором и од три до пет килограма. Сремци су гурмани и његују култ хране.

До Јамене се стиже двојако: широким асвалтним путем кроз непрегледну шуму из правца Шида и Моровића и скелом преко Саве из Семберије.

Било с коју страну да дођете, па чак и да се појавите негдје у атару из густог храстика, бићете срдачно дочекани. И нахрањени. То сигурно. - Та, дашта - кажу у Јамени.

Само су на овом бијелом свијету једна Јамена и један је шумски Срем.
То сам вам, ето, 'тео касти о овом сремском селу у коме живе и Семберци и Мајевичани и Посавци...
Сви прекоречани – како би касти знали наше прекосавске комшије.

БН Тихомир Несторовић