Интервју: Сјећања на играчке дане - Мирослав Ђукић...
Кројф је хтео да ме доведе у Барселону! Партизанов тренер о финалима са Валенсијом, зашто репрезентација асова ништа није направила на Мундијалу и ЕП и због чега је пре стваралац него освајач?
Фудбал 10.01.2018 | 22:30
Да Мирослав Ђукић заигра за Барселону.
Био је то онај период кад је Дејан Савићевић носио Милан, Предраг Мијатовић био узданица Реала, Синиша Михајловић испаљивао бомбе у дресу Лација, Љубинко Друловић се дриблинзима уселио у срца навијача Порта, Владимир Југовић и Зоран Мирковић били толико убедљиви да их је звао Јувентус у који ће мало касније прећи и Дарко Ковачевић, а Дејан Станковић и Перица Огњеновић директно из наше лиге поптисали за у то време моћни Лацио и увек велики Реал...
Тих година Депортиво из Ла Коруње био је зверка у шпанском фудбалу, оправдано добио надимак Супер Депор, борио се за трофеје, чак би и покорио Примеру да баш Мирослав Ђукићније промашио једанаестерац против Валенсије маја 1994, практично уручивши трофеј у руке Барселони. Истој оној Барселони која га је наредног лета означила метом у прелазном року. А његово има подвукао ни мање, ни више, него Јохан Кројф, тадашњи тренер каталонског гиганта.
„Кројф је хтео да ме доведе у Барселону кад сам имао 29 године и био у напону снаге“, открио је у празничном интервјуу МОЗЗАРТ Спорту актуелни тренер Партизана.
Холандски визионар, способан да из корена промени фудбал, видео је у Србину модерног дефанзивца.
„Кројф је, као тренер, волео играче какав сам ја био: способне да изнесу лопту из последње линије, започну акцију, буду мирни, да знају да чувају и простор и противника“.
Барса је имала и јак тим и новац, али...
„Депортиво није хтео да чује за продају. Челнике мог тадашњег клуба нису занимали чак ни услови. Ништа. Једноставно нису хтели да ме пусте. Нису ми дозволили. Иако се све дешавало само годину после промашеног пенала и изгубљене титуле. Остао сам на Ријазору још сезону и тек онда, као слободан играч, потписао за Валенсију“.
Уместо уговора са Барселоном, Мирославу Ђукићу је за успомену остало сазнање да је нашао место у аутобиографији Јохана Кројфа, у којој један од највећих играча свих имена бира 14 – по броју дреса који га је прославио – идеалних за његов тим. И помиње човека из Штитара.
„Нисам могао да завршим овај избор без неког из Депортива са Бебетом, Мауром Силвом, Франом и осталим. Један од њих је Ђукић. Не знам да ли је Србин, Хрват или Босанац. За мене је то све исто. Ја их све зовем Југословенима. Југословени су класа у колективним спортовима. Као појединци се доста разликују, али као група су нешто друго. Имају посебан менталитет, сјајну технику, чине ствари лакшима. Виде другачије неке ситуације на терену и чине их још једноставнијима. Имају кликер да решавају проблеме и да у тренутку импровизују. Ђукић има све то поменуто што га чини фудбалером којег би свако пожелео“, пише најбољи европски играч свих времена у аутобиографији из 1993. насловљеној„Јохан Кројф: Моји фудбалери и ја“.
Сад већ 52-годишњи Ђукић одговара као да је то свакодневна ствар:
„Прочитао сам да ме је Кројф поменуо. Књигу не поседујем. Једино сам тај део негде прочитао. Ако вас Кројф као играча жели, касније о вама пише, лепо и похвално, онда је то врхунска ствар“.
„ЗИДАНЕС“ ВС „ПАВОНЕС“
„Врхунска“ је и одредница повезана за играче с почетка текста. У клубовима су били доминантни, овдашња јавност је с правом од њих очекивала да направе нешто велико и у репрезентацији. Имали су две прилике: Мундијал у Француској 1998. и Првенство Европе 2000. Оба пута смо завршавали учешће одмах по изласку из групе, на првој степеници елиминационе фазе. Неко ће рећи зато што је недостајала чврста селекторска рука, најпре Слободана Сантрача, касније Вујадина Бошкова.
Ђукић сматра другачије. Открива да је кривица и до самих играча, звезда неспремних да прогутају его зарад успеха државног тима.
„Не бих рекао да репрезентација није била добро вођена. Кад селектор добије посао онда нема много времена да ради на уигравању екипе. Плус, свако од нас долазио је у репрезентацију с посебним навикама и менталитетом. Није лако било ни Сантрачу, ни Бошкову, да уједине наше главе у целину и направе тим. А ми стижемо на окупљања пуни себе, високо ценећи оно што радимо у иностранству, па сад ти као тренер треба да кажеш „ја хоћу да ти радиш за екипу, да трчиш, затвараш овога...“ Тога није било. Недостајала нам је равнотежа између мајстора и тркача. Ако имате превише Зидана у екипи то није добро“.
Оба пута на великим такмичењима репрезентацији Југославије главе је дошла Холандија. У Тулузу вероватно још одзвања пречка после једанаестерца Предрага Мијатовића, а свима нам и даље црвене уши после шест комада у Ротердаму.
„Платили смо цену онога што се у шпанској фудбалској јавности својевремено подводило под полемику: „зиданес“ ВС „павонес“. Сви знамо какав је играч био Зизу, док је Павон био центархалф, тркач, радник, а не мајстор. Ако имате превише мајстора какав је био Зидан онда немате такмичарску екипу и њени недостаци ће се одразити на резултате. Некад је пожељније имати тим, а не превише зналаца. Зато не кривим селекторе што нису успели да за кратко време направе резултат. Још ако неког оставите ван тима или изоставите са списка, суочавате се са притиском јавности. А трпели су огромне притиске, верујте ми. Не бих баш њих кривио. Бар не само њих. И не превише“.
Крив је и наш балкански менталитет.
„Требало је сами, ми играчи, да створимо групу способну да се такмичи. Нисмо успели. Били смо скуп великих индивидуалаца, побеђивали екипе сличне нама, а кад бисмо наишли на систем, организовану селекцију - пуцали бисмо! Ако имате само таленат немате шта да тражите“.
САНДУЧЕ, СЕЋАЊА И „ЂУКИЋУ, ОДЛАЗИ“
Мијат, Дејо, Југа, Синиша, Друла... Ко је најбољи играч ваше генерације?
„Нисам вам од оних што живе од сећања. Спаковао сам их у сандуче, затворио и кренуо напред. Моја деца чак и знају моје утакмице. У ствари, знају, зато што су чепркали по албумима и тражили видео касете да се увере како је играо њихов отац, али нисам од људи који ће се вратити у прошлост и заподенути причу: „е, кад сам ја...“ Зато немам превелика сећања на играчку каријеру“.
Апсолутно га разумемо. Поготово што је реч о човеку кога је, у фудбалском смислу, ударио брзи воз. Више пута. Једном кад је промашио пенал за титулу Депортива и преостала два кад је са Валенсијом губио финала Лиге шампиона (од Реала и Бајерна). Страшни су то ударци. Не може свако ни да их поднесе.
Иако није узео "ушати пехар" добио је толику менталну снагу да данас, у тренерском послу, ништа не може да га тангира, јер је прошао далеко стресније ситуације од ових у Партизану.
„То ми говори о снази какву поседујем. Доста великих удараца сам претрпео. И после сваког устајао. После изгубљених финала и промашеног пенала очврснуо сам као човек. Кажу људи „чекај, изгубио си два финала са Валенсијом“, а ја мало размислим и запитам се: „кад ће Валенсија следећи пут доћи у позицију да се бори за трофеј Лиге шампиона“. Тад схватите да сте остварили велики успех. Имао сам доста сличних тренутака, унутрашња снага и мир су ме ојачали. То ми служи и овде, кад ми вичу „Ђукићу, одлази“ да истрајем и да у следећу утакмицу уђем јачи, уверенији да ћу је добити“.
Иако уверава да је поразе „спаковао у сандуче“, одатле је извукао један детаљ из Париза 2000.
„Гола Реала се перфектно сећам. Био је корнер за нас. Севнула је контра, трчим назад и видим да стижем, јер Фаринос на ивици шеснаестерца губи лопту и Раул иде сам на гол. Успевам да га стигнем, очекујем да десном ногом шутне у ближи угао и затварам га, али... Одлучује да гађа супротни, даљи угао, где не могу да је стигнем. Лопта улази у гол, а ја у мрежу“, каже Ђукић поводом једне од упечатљивијих фотографија са финала у Сен Денију.
НЕМАМ ТРОФЕЈ, АЛИ ЗНАМ ДА ПОПРАВИМ ИГРАЧА
Шибали су Мирослава Ђукића ветови и с почетка тренерске каријере. УЕФА је 2007. избацила Партизан из квалификација за Лигу Европе, оставивши отвореним питањем докле је могла генерација са Мореиром, Дијаром, Жуком, Тошићем, док је месец дана раније поклекао у финалу ЕП за младе репрезентације, предводивши Србију против Холандије.
Резултатски смо поражени (1:4), али ако се загребе испод површине испало је да смо добили више играча од Лала. Код њих је пристојну каријеру направио само Рајан Бабел, остали попут Ројстона Дрентеа, Отмана Бакала, Мадура Хедвигса су се изгубили, док смо ми добили Бранислава Ивановића и Александра Коларова за десет година у А селекцији, а врло похвалне каријере направили су Зоран Тошић, Душко Тошић, Антонио Рукавина...
„Више сам тренер ставралац него освајач. Немам још трофеј, али правим играче. Ентузијаста сам, имам визију фудбала, волим да екипа осети мој печат. Да игра, да зна како напада и како се брани, да доминира... Највише волим да пружим шансу младима, реч је о захвалним људима, пуним живота, жељним успеха, вернима... Желе да се докажу и враћају то поверење. Изузетно су захвални. Данас кад се сретнемо имамо врхунски однос. Покушавао сам да будем коректан према свима, немогуће је да сви буду задовољни, нити сам ја најпаметнији, можда нисам ни способан да искористим све њихове вредности, међутим, и тад и сад, моја обавеза је била да им пружим шансу. То је и људски и професионално“.
Сами сте поменули да немате трофеј за десет година бављења тренерским послом. Да ли вас то брине и хоћете ли га освојити у мају?
„Борићемо се. Све ћемо учинити да узмемо титулу, али ме то не мори. Не узнемирава ме. Живим дан за даном. Кад видим печат на екипи, да је мој играч направио велику каријеру или да сам га ја поправио - пуно ми је срце. На пример, радује ме кад приметим код Тонија Рукавине да су у његовој игри усађени моји концепти. Или, дође ми у Ваљадолид Микел Балензијагаа, који у то време није играо за Билбао, ја га обучим и он прерасте у врхунског левог бека. Сваки пут кад видим Нему Милетића да је прочитао мој сигнал... Ма, сјајно се осећам. Живим да видим да је мој играч бољи него кад сам га узео под своје“.
Није прошло код свих.
„Е, кад си већ поменуо Дрентеа... Да ти објасним шта је било. Ма, дечко проблематичан од првог дана кад сам дошао у Еркулес. Покушавао сам да га убацим у дисциплину групе. Невероватно. Фудбалски - велики квалитет, али ниједног тренутка није желео да се дисциплинује, да ради“.
У интервјуу за Марку вас је поменуо у негативном контексту, рекавши „једино је бринуо да уђе у свлачионици и покаже нам трбушњаке“.
„Ма, далеко од тога да сам улазио у свлачионицу, скидао се и показивао свим играчима своје тело. Само сам једном показао трбушњаке Дрентеу. Поента је била да му ставим до знања како мора да ради на себи, да буде професионалац. Кажем му „погледај мене како изгледам, а имам 45 година“. Нисам хтео да се хвалим, него да му покажем да мора да ради, како би направио каријеру. Погрешно је схватио. Касније није хтео или није могао у глави да изнесе све то. Он је један од тих који је имао колико хоћеш смртних случајева, често је одсуствовао са тренинга“.
О БАБАМА, СТРИЧЕВИМА, МЕНАЏЕРИМА...
Можда неком изгледа као човек благе нарави, међутим, Мирослав Ђукић и те како уме да удари шаком о сто (и дословно, јер је руку поломио ударцем о таблу после пораза од Напретка). На пример, лета 2007. је на опште изненађење јавности елиминисао из екипе Алберта Нађа и Ивицу Краља, зато навијачи у сусрет још једном прелазном року очекују од њега да направи чистку и реши се играча који му не могу помоћи.
„Немам проблем да неком кажем да није за Партизан. Остаћу веран својим принципима. Радио сам и тад за добро Паритзана и опет ћу. Немам овде ни баба, ни стричева. Имам само светињу звану - Партизан. Све што чиним је за добро клуб. Не може мени неко да каже „види, Ђука, морамо овог да гурамо“. Можемо да га гурамо под два услова: ако је млади играч и бољи од осталих из екипе или ако је то интерес клуба. У оба случлаја то морам да видим. Да доживим. Не може нико да ми стави Ђолета Јовановића у први тим ако га не видим. Да не буде забуне, видим га, јер је талентован и пројектован за велике домете. А да ми гурате неког ко нема квалитет - е, то не може. Код мене не постоје шеме. Морам да будем поштен. Према себи и играчима“.
На овом месту, на крају разговора, само по себи наметнуло се питање какав однос има са менаџерима.
„Овде су људима уста пуна прича да менаџери гурају овога или онога. А мени ниједан није пришао да ми каже: „Ђука, гурај ми овог“. Не прилазе зато што знају како функционишем. Нису ни покушали, свесни да не би прошли. Зато од Партизана покушавам да створим екипу која ће играти добро не само у српским, него и у европским размерама. Да имамо препознатљив систем, без утицаја са стране“, уверава Мирослав Ђукић.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар