Прича: Тхе Wронг Оне!
Друга сезона на клупи Манчестер јунајтеда потврђује да је каријера Жозеа Муриња у паду.
Фудбал 29.12.2017 | 23:45
Ко разуме знакове.
Није случајно лопта склизнула кроз Мурињове руке током меча са Барнлијем (2:2), где је његова екипа - опет - била заглављена између високих циљева сразмерних клубу нарочите традиције и неспособности оних који га воде да амбиције испуне. Макар то била и само једна победа на Боксинг деј. Не, Мурињо ни то више не може и зато му „бубамара“, било да се креће споро или брзо, шапуће:
„Више ти нисам пријатељ, издао си ме“.
Још (само) њу није окривио. Нема према коме није упро прст кривице за ових годину и по на Олд Трафорду: сопственим играчима, судијама, ривалима, новинарима... Мораће да нађе неку замерку и лопти, јер живи у свету у коме једино он није одговоран за лоше резултате и још једну сезону без титуле. А човек који сам себе прозове „Тхе Специал Оне“ (Посебни) губи тло под ногама, па и изјава после оскудних 2:2 у последњем премијерлигашком колу наговештава да није далеко дан кад ће заратити са управом:
„Скоро 330.000.000 евра потрошених на појачања није довољно. Сити купује бекове и штопере по ценама прикладним за нападаче“.
Није него.... А шта је купио Мурињо?
Лета 2016, кад је на Инстаграму поносно најавио долазак у клуб који је последњи пут био велики док га је водио сер Алекс Фергусон, довео је Златана Ибрахимовића без обештећења,Хенрика Мхитаријана, Ерика Баија и Пола Погбу. Годину дана касније Виктора Линделефа,Немању Матића и Ромелуа Лукакуа. Збирно 300.000.000 фунти, односно 330.000.000 евра.
Кључна питања: да ли је било ко од ових играча бољи у Манчестеру него што је био у свом претхоном клубу? Да ли више доприноси резултатима него у ранијим срединама? Да лиПогбино напуштање уређеног система какав је Јувентусов или спутавање, на пример,Мхитаријанове креације захтевима да игра одбрану доводи до тога да сам Манчестер изгледа негледљив? Нек буде и ружан за гледање, али да макар има резултате... Не, Посебни је успео да створи тим који очима не може да се гледа - нема атракцију, нема ритам који ломи ривала - а тек нема резултате којима може да се похвали.
Како стоје ствари неће их ни имати, јер су Мурињове процене погрешне. Ко му је бранио, на пример, да купи Габријела Жезуса за 32.000.000 евра колико га је, исто лето кад је стигао у Јунајтед, платио Пеп Гвардиола, а онда чекао да Бразилац донесе титулу Палмеирасу и овенчан круном шампиона стигне у Сити? Ко му је бранио да купи бољег шпица одЛукакуа? Ако већ жели да троши и то руководство може да му приушти, што није истресао џак новца пред Харија Кејна? Или, што му је најбољи играч тима - голман!
Чак и да се разнеже браћа Глејзер, да већ ове зиме или наредног лета дају Мурињу више новца него арапски власници Ситија и Пари Сен Жермена заједно имају апсолутно право да га питају тад, ако не и сад:
„Чек мало, хоћемо ли да играмо као Сити или да освајамо трофеје“.
У фудбалу нема гаранција, али тек нема Жозе Мурињо за шта да се ухвати ако се темељно сагледа његова каријера после одласка из Интера. А прошло је седам и по година. За то време само две титуле: једна са Реалом и једна са Челсијем. Ниједна Лига шампиона. Ниједно финале Лиге шампиона... Колекцију је увећао освајањем два Лига купа, једним Суперкупом Шпаније, има и Лигу Европе, али то је тек да замаскира неуспехе на главним пољима, јер су сва поменута такмичења другоразредна у односу на она за која је сам себе пројектовао.
Успео је Мурињо чак и да разбије мит о томе како „осваја титулу у другој сезони“. Успевало му је и у Реалу и у Челсију (други мандат), али ове неће. Штавише, начин на који послује, на који ратује са свима, не сагледава и још мање решава проблеме, начин на који му тим игра (или не игра) сугерише да му је каријера у великом паду и да постаје предвидив. Неко ће рећи превазиђен. Да постаје Арсен Венгер кога тако често воли да „оплете“. А са њим на клупи Манчестер јунајтед је на сјајном путу да постане Ливерпул, да на шампионски трофеј чека скоро три деценије, загледан у будућност и да опет не види кад би могао да постане првак Енглеске.
А не тако давно на истом месту одакле Жозе Мурињо и беспомоћно гледа неспособњаковиће како не могу да победе Лестер, Бристол Сити и Барнли, седео је серАлекс Фергусон. Разлика између садашњег и данашњег Манчестер јунајтеда била је у ставу. Тренерском. Шкот је изгледао толико сигуран у оно што ради да је једина дилема пред почетак утакмица на Олд Трафорду била да ли ће противници попут набројаних да приме два или три комада. Стандарде није спуштао. А имао је и он „фалш“ робу. Само је много већи ум од Посебног да дијагностикује проблем и реши га. И да оде као победник.
Сетите се само чудесне завршнице кад Сити голом Агуера у последњој секунди осваја титулу, оставља Фергусона залеђеног лица да у Сандерленду плаче над судбином, овај одлаже одлазак у пензију, остаје још једну сезону и каже:
„Е, сад ћете да видите како се то ради“.
И побеђује.
То Жозе Мурињо нема (више). Док је водио Порто, Интер и Челси, који су у односу на Реал Мадрид и Манчестер јунајтед клубови другог реда, осећао се комотно. Одговарала му је позиција аутсајдера на великој сцени. Зато је малтретирао управо Манчестер и Барселону и стизао до финала Лиге шампиона. Освајао их. Последњих седам година - ништа. Ништа зато што велики број аналитичара сматра да је Муриња прегазило време. Да га нагриза сујета. Да квалитете испољене с почетка тренерске каријере лагано (само)уништава. Зато што му је его већи од Олд Трафорда и зато што неће да призна најпре себи да има бољих.
И да више није Тхе Специал Оне. Да клизи као статусу Тхе Wронг Оне (Погрешан). Бар кад су у питању највећи клубови, попут Реала и Манчестера. Сам себи урушава репутацију, да ће - ако настави овако - изгубити право да се једног дана нада послу у средини сличних величина. На пример: Бајерну, Барселони, Јувентусу...
Има и у тим клубовима мудрих људи, способних да виде будућност у којој се фудбал игра брже, ефикасније и маштовитије него што раде тимови Жозеа Муриња.
Извор: моззартспорт
ФОТО: Ацтион имагес
Коментари / 0
Оставите коментар