Бодибилдери живе специфичан живот

Спортисти који живе најспецифичнијим стилом живота дефинитивно су бодибилдери. Осим што су то особе које плијене пажњу својим мукотрпно изграђеним тијелом и снагом, они су и ментално јаки, кажу стручњаци. И сваки од њих носи своју животну причу.

Република Српска 28.11.2017 | 16:54 29-годишњи Саша Драшковић из Бијељине један је од најуспјешнијих бодибилдера на нашим просторима. Када је 2004. године почео са тренинзима у теретани, његов циљ није био да постане професионални спортиста, него да набаци који килограм више, каже Саша.

“Мотиви почетка бављења бодибилдингом су различити код свих људи. Код мене је то била мала тјелесна тежина, имао сам само 49 кг, тако да је мој циљ у почетку био да личим на нормалног човијека, а не да будем бодибилдер такмичар. Касније, како је тијело само показало знаке да има потенцијал за бављење овим спортом, тако сам се и ја одлучио да се њиме бавим више такмичарски него рекреативно.”

Дневно је тренирао и по четири до пет сати, када се припрема за неко такмичење, али каже да са 4 тренинга седмично, по сат И по је сасвим довољно. Каже да је врло важно направити разлику између професионалном И рекреативног бодибилдинга.

“Разлика је у томе што рекреативни бодибилдер није поставио пред себе циљеве као такмичар. Нема потребу да стално ради на повећању мишића, да нивое тјелесних масти спушта на 3% и слично. Самим тим он може да ужива у овом спорту, не мора себе да излаже превеликим психо-физичким напорима, па и финансијским. Што је најважније, чини услугу своме здрављу.”

Саша додаје да, када није у припремама, дозвољава себи да живи као цивил, без аскетских одрицања. А када су припреме у току, то захтијева доста одицања. На првом мјесту мањак времена које би провео са породицом, енергије, али и значајна финансијска средства.

На питање, да ли је могуће да је свако јутро расположен да иде у теретану, крајње искрено каже да има момената када то није случај, па је чак неколико пута правио и вишемјесечне паузе.

“Било је дана када ми се не тренира, када ми се не бави бодибилдингом, када ми се згади све. Узимао сам и одморе од по 2-3 мјесеца, а када ми се филм у глави поново врати да уживам тренинзима, почнем поново да тренирам. Никада нисам нешто радио на силу. Иако су велика одрицања, када уживам у тренинзима тада их и радим.”

Сходно овоме занимало нас је и колико је његовом тијелу након пауза било потребно да се врати у форму, а Саша каже да се тијело брзо врати у стари облик, али и да доста изгуби на килажи док не тренира.

“Знао сам невиђено да пропадам у тих пар мјесеци. Знао сам да изгубим и по 20 кг. Али, тијело има мишићну меморију и било је случајева када сам, након јуниорске фазе, имао период од 2 године нетренирања гдје сам са 106 спао на 76 кг. Када сам почео опет да тренирам, једем, све се вратило за пар мјесеци. Као што сам рекао, мишићна меморија постоји и тијелу је лако да врати оно што је накад имало.”

Пет пута је био првак државе у полутешкој и тешкој категорији и апсолутни првак државе и Балкана, а освајао је награде и на бројним турнирима. Оно што истиче, када су финансијска средства у питању, јесте да се на такмичењима од овог спорта, осим неколико кеса протеина или ничега, не може ништа зарадити.

“У овом региону на наградама новац се не може лако зарадити. Чак и на професионалним такмичењима новац од награда не оправдава улагања. Новац долази од спонзора, које ја немам. Разлог је што на овим просторима спонзори нуде јако мало. Начин за континуиран прилив новца у овом спорту је персонални тренинг. Било да се ради о тренингу са људима у теретани, или онлине, или обоје.”

Ментални склоп бодибилдера је такав да су научили да уживају у боли свјесни да ће се сва та тегоба данас претворити у снагу сутра. Једини проблем који њих може спутати су они сами, никако слабији животни изазови.



БН телевизија