ЛЕ: Улога Марка Јанковића у четвртак...

Хајде, опет! Нека буде као Пословођа, Муја, Милко и Томић! Колико је за Партизан значајно што му се разиграла „десетка“ и шта све од црногорског репрезентативца може да се очекује против Јанг Бојса.

Фудбал 20.11.2017 | 19:45 Зоран Тошић на трибинама зато што је суспендован, Саша Илић на клупи зато што је последњу европску утакмицу почео још пре три године, Владимир Стојковић јесте лидер, али његово је да заштити сопствени гол, Евертон Луиз игра далеко од противничког, што оставља отвореним питањем ко би у Партизану требало да се увуче у одору јунака и под плаштом витеза поведе црно-беле ка европском пролећу.

Ако је судити на основу последњих издања онда би то могао, неко ће и рећи и морао, да буде – Марко Јанковић.

Сјајан гол Раду, па још два пројектила (додуше, уз помоћ Јаворове одбране) за тријумф у Ивањици издвојила су црногорског репрезентативца као оног играча у екипи МирославаЂукића у ког ових дана нетремице гледа сваки Гробар и практично га моли:

„Хајде, опет“.





Јер колико сва претходна три гола бла ефектна – а јесу – тек ће следећи, буде ли постигнут у четвртак имати прави значај на навијачкој вредносној скали и позиционираће крилног везисту као потенцијалног хероја. Фудбалера чије би име и после 23. новембра могло да има посебно место у клупском архиву.

Тај, може бити само један гол, ставио би га у исту раван са Владицом Ковачевићем,Мустафом Хасанагићем, Милком Ђуровским и Иваном Томићем. Не, није овде реч о играчким квалитетима, стажу и утицају на изградњу величине Парног ваљка, јер претходна четворка и генерације које су уз побројане доносиле Партизану европско пролеће у некој имагинарној утакмици, ову данашњу би савладале без већих проблема.

У питању је значај њихових голова, против луксембуршког Женеш Еша (хет-трик чувеногПословође), Вердера (кад је Муја шаље левом у даљи угао), Гронингена (то вам је оно кад Милко малтретира одбрану Холанђана и спакује јој три комада у двомечу) и Виљареала (кад тадашњи капитен, потоњи директор и тренер пуца довољно снажно са пенала, да не вреди ни Пепе Реина на голу). То су матови који у колектиној навијачкој свести остају за сва времена. Имају шмек. Поништавају све лоше што је било на тим утакмицама, а било је о-хо-хо, памте се само јунаци.





Зато, кад већ нема Бамбија Тошића да одапне стрелу из слободњака, за Партизан је више него значајно што се разиграо Марко Јанковић. Што не само да даје голове, него и игра онако како је у финишу прошле и почетком ове сезоне навикао публику. А међу њом је било и оне која је хтела да га мења или му чак звиждала кад му није ишло у претходна два месеца (пре гола у осмини финала купа дао га још 17. септембра). Руку на срце, био је то можда његов најлошији период откако је у Хумској 1, али сад кад се пробудио, зар није он довољно јака полуга да се на њој заснивају победничке амбиције и гради оптмизам за пласман у европско пролеће?

Осим ефикасног, једнако битно за Партизан је буђење Марка Јанковића у смислу игре. Јер кад нема Саше Илића да гурне пас у празно или Зорана Тошића да пробије по крилу, „десетки“ црно-белих намеће се обавеза да повуче екипу напред и упосли, на пример, ЛеандреаТавамбу или Огњена Ожеговића. Баш је то чинио у уводу сезоне кад је састав МирославаЂукића личио на екипу са стилом, играо конкретније и(ли) брже него у последња два месеца. Можда баш зато што се фудбалер кога саиграчи ословљавају „Меско“ боље сналази на месту десног крила (на лево се преселио силом прилика после Бамбијевог доласка), па је одатле асистирао и Тавамби и Ђурђевићу за голове против Олимпијакоса, плесао тереном у Фелчуту кад је једном асистенцијом украсио победу над Видеотоном, био разигран и у првенственим утакмицама... Напослетку, и том Јанг Бојсу је дао гол. Скоро са исте позиције као у Ивањици. Само десницом.

Зато је оправдан и очекиван вапај са јужне трибине:

„Хајде, опет“.

А ако буде, ето Марка Јанковића у оном делу Партизанове историје у коме су већВладица, Мустафа, Милко и Иван.

Да се памти.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Стар спорт