Јесен долази са ждраловима

Јесен увијек рано стиже у семберску равницу. Много прије него што овом годишњем добу прописује календар. Стиже с јаким росама чим почне да тврдне зрно кукуруза, када воде ријека Саве и Дрине неочекивано застану, зацакле се и умире.

Република Српска 23.09.2017 | 09:13 Семберска равница већ крајем љета почне да ослушкује и небо и земљу. Пажљиво. Тако очекује долазак јесени. Осјећа њен дах, дисање, корак, лепршање, дрхтаје, измаглице...
Јесен у равницу стиже и када се распуче ораси и почну испадати из љуске, а ратоборни стршљенови кидишу на зреле шљиве, крушке и јабуке.

Равничари вјерују да јесен увијек долази пред зору, у свитање, када све спава дубоким сном. Слети јесен да л' с неба, да л' са врха дрвећа. То нико не зна. Неки су сигурни да јесен доносе предзорски вјетрови, па је рашире по шумама, по њивама, воћњацима, ливадама, ријекама, кућама...

Дјеца у равници могу се заклети да јесен доносе учитељи у ташнама међу својим књигама, али и бербери у бијелим испегланим плахтама, у бочицама колоњске воде и у миришљавим пешкирићима, којима бришу сузе расплаканих школараца када их шишају.



Да није јесени, вјерују малишани, не би било ни школе ни досадног,често болног, шишања до голе коже. Не би било ни гумених "Батиних" опанака, с кајишчићима који убрзо попуцају. Да није учитеља, брица и трговаца увијек би били само прољеће и љето, а ако неко баш пожели - може бити и зиме. Али не дуго.

Тек толико да се насанкају, грудвају и да направе бар једног Сњешка Бијелића. Послије тога опет ујутру, с раним сунчевим зрацима, може да гране прољеће.

Јесен дјеци у равници, очито, и није потребна. Додуше, могло би мало бити и ње – али само док се покупе ораси, љешници и изврца мед.
Знају то дјеца боље од старијих, али их нико за то не пита, па ни предзорски вјетрови који ненадано доносе јесен.



А то што малишани много тога више и боље разумију од старијих јесте што имају машту. Распале је увече када легну у поњаве и препусте јој се. Једино их сан у томе превари - омами их, умири им сва чула и склопи им очи. Додуше, ти снови плетисни често буду добри, бајковити и милени, па их одведе у неки далеки, нестварни и тајанствени свијет.

Кад јесен стигне у равницу увијек је плавичаста и топла, ваљда од далеког пута, јер ко зна гдје је, док ту били прољеће и љето, обитавала? Таква буде неко вријеме - док не омами људе, онда почиње да шири раскошне боје, највише пурпурне. Али и да нахрани све, да их насиса милином, коју може једино осјетити сит божији створ.

Онда се по крајевима шума и шипражја зацрвене бобице шипурка и глогиња. На њивама кукуруз савија врхове отежалих клипова ка земљи. Прашина на путевима тромо се спушта - застаје у ваздуху као да је неко држи у руци.

Има људи који, за разлику од дјеце, мисле да јесен ноћу доносе ухрањени коњи, из чијих копита сијевају жуте искре, па се онда распрскавају у све дугине боје и преливају се у њихове нијансе.

Неки тврде да јесен стиже са ждраловима. Сједне јесен, веле, на леђа највећег ждрала, оног на челу јата, па се оглашава умјесто њега сипајући испод себе чаробни прах који се, када падне доље на земљу, претвори у боје - у румену, у жуту, црвену, пурпурну... Као да њима посипа и дарује сватове.



Јесен се заиста некада са ждраловима спусти на њиве и пропланке. Док се ове грациозне птице одмарају од далеког лета, она скине свој плавичасти прозирни вео с врата и главе, па из њега истреса магле. Онда се опет попне предводнику јата на леђа и одлети даље.

Долази онда позна јесен. Другачија је од оне што се с бостаном увуче крадом и што са собом доноси боје и изобиље. Ова друга с новим, тамнијим, досаднијим бојама не доноси ништа. И кише падају мимо њене воље. Одвојено од ње. У овој јесени све је мање дрхтаја и снова. И поњаве су грубље него послије великогоспојинских вашара.

Тада у равници, опет с вјетровима, потеку јесењи дани. Убрзано, радно и продужено до пуног мјесеца, до поноћи, до праскозорја, до... Док се не пораде сви послови. Та позна јесен тражи све што је донијела она прије ње, она топла. Тражи оно што је тада све родило и преродило, нарасло и прерасло, зрело и презрело.

Али тога више у пољима и у равници нема. Све је под кровом и на сигурном. Скрито од ње, јер она очас може да с кишама, маглама и вјетровима све посиви.

У тој другој јесени мирују сеоски сокаци, утрине, дрвеће, куће, капије, вајати... Шуте пландишта и испашишта. У овој јесени живот једино ври у топлим собама. Дођу онда каснојесенски дани - свињокољ у равници.
Брда меса и месине - кобасица и крвавица, каурми и шваргли, пихтија и чварака, кулена и џигерњаче, џигерице и краљевог меса, подварака и шницли, салњака и погача, шртрудли и крофни, пита и уштипака.

У то доба јесен се већ добрано одомаћила. Као да не намјерава да оде. Спала је, изгледа, с леђа ждрала предводника, јато је одлетјело, а она нема куда ићи.
Више је нико и не примјећује.

Чак ни дјеца која се о свињокољу играју надуваним свињским мјехуром - све док неки враголасти мачор не буде бржи од њих, па им зграби мјехур и с њим стругне на неки таван.
Јесењи дани у равници увијек теку полако.

БН/Тихомир Несторовић