Највеће Додикове преваре и лажи

Од силних предизборних обећања о референдуму за отцјепљење Републике Српске од БиХ, Милорад Додик је одржао само један и то онај о 9. јануару, Дану РС, који је његова највјернија и најближа сарадница и премијерка РС Жељка Цвијановић назвала "анкетом". Тај референдум, одржан 25. септембра 2016. у јеку изборне кампање, осим трошења буџетског новца, није донио никакав резултат. Осим можда који глас више за СНСД и кратку прилику да глуме жртве зарад "виших националних интереса".

Република Српска 19.09.2017 | 23:07 Сада, када је опозиција одлучно кренула на пут без повратка, схвативши да ће у потпуности изгубити подршку грађана ако се оштро не супротстави арогантној и осионој власти, завладала је паника међу владајућима. Нарочито међу Додиковим булдозима из првих редова, од којих је већина уцијењена или скупо плаћена опљачканим народним новцем.

Македонски сценарио, наранџаста, жута или другом бојом обојена револуција, баук је којим ових дана Додикови кербери посредством режимских медија плаше грађане Републике Српске. Све то након само једног оштријег наступа опозиције у Народној скупштини, на шта је власт реаговала - оружаном силом!

- Грађани Републике Српске нису спремни да се одрекну државности за коју су се изборили уз тешке жртве и која им је гарантована у Дејтону, а незадовољство економском ситуацијом није довољно да изађу на улице и траже смјену власти, јер је та власт, ипак, гарант самосталности Српске у оквирима Дејтонског споразума, наводи се у коментару руске новинске агенције "Спутњик" на српском језику на парламентарну кризу у Бањалуци.

У тексту под насловом "Српску чувају Срби и - неће на улицу" аутор Никола Јоксимовић упозорава да нема гаранција да ће Република Српска бити самостална и након евентуалног "македонског сценарија", јер их томе уче друге обојене револуције.

Аутор у потпуности занемарује чињеницу да је Република Српска већ преживјела двије "обојене револуције" и то 1997. и 2006. године. Преживјела, а није (п)остала самостална послије Биљанине револуције из 1997. године и Додиковог доласка на чело Владе РС 1998. уз подршку Запада.
Република Српска није (п)остала самостална ни након што је на власт 2006. године поново дошла политичка опција на чијем челу је Милорад Додик. Напротив. Актуелно руководство Републике Српске, односно власт коју већ 11 година предводи СНСД, ревносно је извршавала све налоге који су долазили из Вашингтона и Брисела.

Зато се Додик и његови сљедбеници и плаше изласка грађана на улице и народног гњева. Плаше се чак и "оних дјечака који возају аутиће", како је омладинце из удружења "Рестарт Српска" са екрана РТРС поспрдно назвао министар унутрашњих послова Драган Лукач. Исти министар који је наоружану полицију супротставио голоруким опозиционарима и тиме показао да је за нас и Турска оличење демократије. У Турској се посланици потуку и окрваве у парламенту, али их не развађа наоружана полиција.



Има ли разлога за протесте?

Ако економско уништавање Републике Српске није довољан разлог да њени грађани изађу на улице и покажу да нису задовољни што их власт пљачка, шта је довољно? Шта треба да их покрене на бунт? Да их силом из кућа истјера наоружана полиција, као што је то прије неколико дана учинила са посланицима опозиције у Народној скупштини?

Актуелној власти у Републици Српској данас је на наплату дошло све оно што је чинила током протекле деценије, као и оно што је обећала, а није чинила.
Читава прича у вези са наводним "македонским сценаријем" у Републици Српској, која стиже из Додикове кухиње, врти се око изјаве министра безбједности БиХ Драгана Мектића, који је недавно рекао да му је "македонски сценарио" у Републици Српској "прихватљив".

- Да се, којим чудом, у Републици Српској догоди "македонски сценарио" и Драган Мектић или било ко други после тога дође на власт, он би, попут Заева у Македонији, морао да спроводи не оно што је воља грађана, већ оно што је воља Бакира Изетбеговића, високог представника и америчког амбасадора. Све друго било би неважно, каже се у тексту који је објавио Спутњик.

А шта је Додик све ове године чинио, осим што је проводио налоге из Брисела и Вашингтона!?

У првом премијерском мандату укинуо је платни промет са Србијом у коју се данас куне, елиминишући средином 1999. српски динар којег је замијенила конвертибилна марка.

Ниједна сједница Владе РС којом је Додик предсједавао није могла да почне прије него што ОХР верификује њен дневни ред. За сервилност стигла је и награда, па је новац од донација, али и из буџета, дијелио својим пуленима шаком и капом, због чега је касније завршио на суду. Његовим ослобађањем од одговорности, као предједника владе, почео је суноврат домаћег правосуђа који траје и данас.



Иако је Додик 2006. освојио власт најављујући беспоштедну борбу против криминала и СДС-ових поратних тајкуна, никакве истраге против њих није било. Напротив. Већина тајкуна заштиту је нашла у СНСД-у, укључујући и оне најкрупније (попут власника Интеграла и још сијасет предузећа, Слободана Станковића; стасао у вријеме власти СДС), који већ годинама раде највеће инфраструктурне пројекте и повлаче новац из буџета и кредита које Додикова власт беспоштедно узима код страних кредитора.

Специјално тужилаштво РС које је основано 2006. године, угашено је је десет година касније, без икаквих озбиљних резултата у борби против организованог криминала, или школском терминологијом речено "криминала бијелих крагни". Једина "заслуга" Специјалног тужилаштва јесте што је обуставило истрагу против Милорада Додика и осталих који су се нашли под истрагом због малверзација приликом изградње аутопута Градишка-Бањалука и зграде Владе РС.

Ни обећану ревизију започете приватизације у РС Милорад Додик никада није провео, иако фамозна комисија задужена за тај посао и данас егзистира.

Када је скупштина Косова 17. фебруара 2008. године прогласила независност, Милорад Додик се држао обећања датог Американцима да у Републици Српској "неће бити никаквих проблема". На улице Бањалуке изашло је неколико стотина студената бањалучког Универзитета који су изразили подршку српским студентима на Косову и противљење једностраном проглашењу независности Косова. Једна група дошла је пред канцеларије америчке амбасаде са јајима и камењем и ту их је дочекао кордон полиције. То је била сва Додикова "побуна" против самосталности Косова.
Гора од овога била је једино Додикова понуда Србима са Косова да се преселе у Републику Српску.

Дан након проглашења косовске независности, члан Предсједништва БиХ из Републике Српске Небојша Радмановић примио је у Сарајеву Грујицу Спасовића, тадашњег амбасадора Србије у БиХ, који му је уручио писмо предсједника Србије Бориса Тадића у вези ситуацијом на Косову.

У саопштењу након састанка, из Радмановићевог кабинета је наведено:

- Члан Предсједништва БиХ из Републике Српске Небојша Радмановић изразио је потребу да се у БиХ у овом тренутку сачува мир и стабилност и не дозволе никакве непотребне и исхитрене реакције.

Годину дана касније, 2009., СНСД је преко српског члана Предсједништва БиХ Небојше Радмановића покренуо механизме за приступање БиХ НАТО савезу.БиХ је данас у предворју НАТО савеза, а Додик једини одговор нап омен НАТО-а је још један референдум - о уласку у НАТО.



Од силних предизборних обећања о референдуму за отцјепљење Републике Српске од БиХ, Милорад Додик је одржао само један и то онај о 9. јануару, Дану РС, који је његова највјернија и најближа сарадница и премијерка РС Жељка Цвијановић назвала "анкетом". Тај референдум, одржан 25. септембра 2016. у јеку изборне кампање, осим трошења буџетског новца, није донио никакав резултат. Осим можда који глас више за СНСД и кратку прилику да глуме жртве зарад "виших националних интереса".

Додиков ход по жици

Опасни ход по жици између Русије и Запада Додик је започео онда када су његови западни ментори почели да га притишћу због све веће ароганције према њима, али и институцијама БиХ. Додикова Ахилова пета у овом случају је немјерљив криминал у коме је огрезла његова власт. Та власт и данас из економски скршене Републике Српске извлачи новац по принципу цијеђења суве дреновине. Нема тендера у јавном сектору а да се Додикови тајкуни нису унапријед у њега уградили.

Америчке санкције Додику из јануара ове године само су га дјелимично обесхрабриле. Ипак, дочекао се на ноге и уз помоћ подмитљивих бирократа ЕУ привремено одложио увођење санкција Брисела.



Сада поново кокетира са Западом покушавајући да утиче на токове политичких процеса у БиХ, како би показао да још увијек није готов. Ипак, без обзира на све пропусте опозиције и њен рејтинг у јавности, свако комешање у коме се у помоћ позива народ да буде коначни судија, Додику се тресу гаће. А како и не би?

Тај народ из дана у дан свједочи свеопштем расулу, корупцији, криминалу и партократској владавини која је страначку књижицу претпоставила и Библији. Због тога су на изборима 2014. године разочарани грађани, барем који су одлучили да уопште гласају, опозицији дали готово половину мандата. Све након тога поново је била корупција, политичка трговина, криминал...

Опозиција је годинама пропуштала да чини оно што је морала, па је сада сустиже све што је одлагала. Тако је 2014. допустила формирање парламентарне већине у Народној скупштини упркос очигледној политичкој корупцији и трговини посланичким мандатима. Недуго потом, опозиција је олако допустила и формирање друге владе Жељке Цвијановић, упркос аудио снимку који доказује трговину "папцима" који су појачали већину за избор њеног кабинета.
Сада, када је опозиција одлучно кренула на пут без повратка, схвативши да ће у потпуности изгубити подршку грађана ако се оштро не супротстави арогантној и осионој власти, завладала је паника међу владајућима. Нарочито међу Додиковим булдозима из првих редова, од којих је већина уцијењена или скупо плаћена опљачканим народним новцем.

Зато се олако потеже оружје и пријети употребом силе. Избори су још далеко, а свако попуштање захтјевима опозиције у виду смјена или истраге одговорних, пораз је који Додик не може да поднесе. Тако је било и са министром финансија Зораном Тегелтијом који је одговоран за стотине милиона буџетског дефицита. Умјесто Тегелтијине главе, на жртвеник власти принесена је она ревизорска, Душка Шњеготе.

Једина добра ствар у актуелној кризи у Народној скупштини садржана је у томе што ни опозиција не смије олако да узмакне. Ако сада не истрају у дисциплиновању власти, на изборе 2018. не морају ни да излазе.

Истинито